Ових дана режимски медији објављују како ће Влада Србије посебну пажњу посветити популационој политици. Лепо их је слушати. Вероватно многи и поверују у оно што чују. Људи увек траже сламку спаса, па макар и знали да ће се преломити чим се ухвате за њу. Дакле, све је у реду, напредна Влада, за разлику од оних пре, сигурно ће нас спасити. За две, најкасније три године…
Проблем је увек у оним „неверним“. Нестрпљиви да осете макар дашак нормалног живота, а неспремни да сачекају те две-три године, они све више беже „главом без обзира“. Званична статистика каже да сваке године изгубимо читав један мањи град. Сваке године, у последњих 5 година, остајемо без око 35 000 људи. Младих, образованих, радно способних људи. Са децом. Да, ишло се и некад у „печалбу“, радило на „бауштели“, путовало „трбухом за крухом“. Данас и трбух и крух одлазе, руку под руку. Одлазе, али не да би зарадили за гипсане лавове испред шестоспратних кућа у неком планинском засеоку, већ да би побегли од све бољег живота у земљи напредној. Сви нас хвале, сви нас воле и поздрављају рад наших Вођа и њихових страдалника за спас Србије, али ми сами никако да нађемо ту диоптрију којом се то јасно може видети. Има и таквих који то виде, али код њих је партијска књижица најважнија диплома коју поседују, а „зема” и „рођа“ – једине потребне академске титуле.
А где је ту место за нас остале? Многи више ни не покушавају да одговоре на то питање. Пакују се и труде да својој деци и себи пронађу место где постоји могућност да на основу својих способности, труда и знања постигну макар толико да не морају под старе дане да продају саксије и стари веш из куће. Да би преживели, не да би ишли на море. На море се, логично, иде на кредит. У школу се иде, јер се мора. На посао се одлази да не бисте морали да радите (ако сте партијски ухлебљени) или да се преживи (ако радите за приватника). Рад одавно више не представља задовољство или прилику да се напредује. Али биће боље – када Гандалф, петог дана, у зору, дојаше у помоћ са Рохиримима. Не знате за то? Свашта… А толике се бајке причају сваког дана по разним медијима…
Наравно, није проблем само у “буразерској” држави и економији, у образовању срозаном на ниво послератног (од пре 70-ак година, кад је учитељ могао постати свако са правом књижицом и са пар сведока да зна да чита и пише или бар да слуша.), у здравству у коме се деца лече преко СМС-а и у судству у коме је правда једнака за све који је једнако плате. Проблем је у начину размишљања, у понашању велике већине нас. Спремнији смо да платимо „шта треба“ или да побегнемо, него да се боримо за себе и за оне које највише волимо. „Беганова мајка не плаче“, осим ноћу, кришом… После разговара са унуцима путем Скyпе-а… Са унуцима који више не говоре српски, који бабу и деду виде преко „ливе стреам“-а, који ће ове године, можда, доћи на летовање. Пар дана… пре одласка на неко лепше место.
Докле тако? Можемо ли се пребројати за још колико одлазака имамо „форе“? Колико још година, док више и не будемо имали коме да се вратимо? Ни зашто… Окрените се око себе и пребројте оне који су остали. Можда већ неко фали. Можда су отишли док сте читали овај текст? Јесте ли Ви следећи? Нисте? Остајете? Докле? Докле тако?
Ја кажем – ДОСТА ЈЕ БИЛО! Време за избор је одавно прошло! Још пре оне 2-3 године… И оних 30 пре тога… И оних… Немамо више времена за губљење! Немамо више људи за губљење! Помозите себи и помозите нама да то зауставимо и преокренемо, да се изборимо за нормалан живот у нормалној земљи. Мислим да не тражимо пуно од Вас. Само мало оног нашег поноса и ината… Мало воље и ватре у грудима… Да покажемо сви заједно да смо живи и да нисмо стадо или „зомбирана“ гомила… Нађите нас да бисмо сви заједно пронашли себе! Није нас мало, али још увек нас нема довољно.
НЕ ЧЕКАЈТЕ! Сутра ће можда већ бити касно и за Ваше дете. Сутра ће се можда и оно јавити из Торонта, касно ноћу, преко Скyпе-а.
А кад смо сами, тешко је дочекати зору…
Зорица Кеча
Одборник ДЈБ Нови Сад
Коментариши