Невероватном упорношћу представници Министарства просвете покушавају да оправдају увођење униформе за ученике основних школа. Заиста је права креативност потребна да би се у општем недостатку неких елементарних услова за школовање, увођење униформи сматрало хитно потребним кораком.
Најпре су родитељима упућиване анкете и знам да смо масовно у тим анкетама изразили противљење. Мој разлог је био што нисам спремна да, поврх свог посла који имам, перем и пеглам и ту додатну крпицу. Шта ако се поцепа? Где набавити замену? Зар да дете шета закрпљено само да би испунило министарски хир? Ово ми се најпре мотало по глави. Затим се појавило још брдо недоумица.
Ми смо као клинци имали униформе у основној школи, али смо их сами набављали и сами мењали и нисмо их дуго носили. Било је пар неуспешних покушаја да нам се та обавеза наметне. Биле су кроја каквог хоћеш, битно да буду тегет и мало дуже од мајице и то је то. Шиле су маме како су хтеле, нису биле исте, али су биле подједнаке и биле су јако јефтине, али се ето ни оне нису одржале.
Најновије идеје о униформама су у последње време биле разне. Од тога да их за школе шију неки одређени произвођачи организовано и па да буду јефтине, преко тога да буду бесплатне и да их шију као праксу ђац неке текстилне школе, све само да пристанемо да их узмемо, па до најновије варијанте да их плаћамо 6000 динара. Ово су комбиноване званичне и незваничне приче о униформама које круже у јавности.
Како год окренеш, израда униформи ће изазвати неки трошак. Плаћали родитељи, или плаћала држава, све је то новац родитеља, грађана. А, ево списка шта се све за те паре пуно хитније може урадити.
1. Увести воду за пиће у школе. Трећина школа у Србији нема воду за пиће, јер је немају ни градови у којима се школе налазе. Заразе бактеријама из чесме, тровање аресном присутним у води у позамашно недозвољеним мерама су оно што школске чесме пружају. Ево мало статистичких података из студије коју је још 2012. године објавио институт Батут:
– У Републици Србији у 2012. години је било 51 или 33,12% водовода са укупном физичко-хемијском неисправношћу узорака воде на годишњем нивоу.
– У централној Србији је било 18 или 11,69% водовода са физичко-хемијском неисправношћу у више од 20% испитиваних узорака, а у Војводини 33 или 21,43%
– О укупног броја физичко-хемијски испитиваних узорака 13,91% је било неисправно. Параметри неисправности су годинама непромењени, што показује да се у дужем временском периоду нису спроводиле активности на унапређењу и побољшању техничко-технолошких поступака третмана воде за пиће што је утицало на њен квалитет.
– У Републици Србији у 2012. години укупно је било 55 или 35,71% водовода са микробиолошком неисправношћу у више од 5% испитиваних узорака годишње;
У централној Србији је било 26 или 16,88% водовода са микробиолошком неисправношћу у више од 5% испитиваних узорака на годишњем нивоу а у Војводини 29 или 18,83%; у Републици Србији у 2012. години је било укупно 51 или 33,12% водовода са физичко-хемијски неисправним узорцима воде и 55 или 35,71% водовода са микробиолошки неисправнимн узорцима воде.
Паковање воде од 6 литара кошта 100 динара. Ово значи да за цену униформе која је по последњој варијанти приче 6000 динара може да се купи 60 балона воде, тј. 360 литара. Довољно да ваше дете током целе школске године пије флаширану воду у школи, уместо што је сада у трећини градова Србије носи са собом у школу у малој флашици додатно оптерећујући претрпан ранац.
2. Увести школски рекреативни спорт. Родитељи сада воде децу у школе, па их после школа форсирају да ураде домаће задатке да би их увече, на често супротну страну града, одвели на некакав тренинг. Ово добро знам, јер живим у овом излуђујућем распореду. Спорт у школским клубовима у мом месту кошта месечно око 1000 – 1500 динара. За вредност униформе, дете би могло одмах после школе да остане још сат времена на неком школском спорту и да то можда нешто мало доплатимо, али да не јуримо и не губимо време и новац на превоз деце до спортског клуба, јер није свако дете за професионалног спортисту. Има родитеља који желе само да њихов клинац има неко разгибавање.
Мислим да нема потребе да наводим колико деце има криву кичму, или већ неке друге комплилкације због небављења спортом и претераним провођењем времена за рачунарем.
3. Водити сву децу на екскурзије. 6000 динара је пола цене екскурзије на коју је мој син ишао прошле године. Из разреда у којем има 24 ученика, ову екскурзију је могло да плати, колико се сећам, њих само 11.
Такође мислим да не треба да наводим колико данашња деца мање путују и колико екскурзије утичу на њихову самосталност и здраво и нормално одрастање са вршњацима, као ни како се осећа дете које то не може себи да приушти.
4. Увести бесплатну ужину. Ужина је око 800 динара месечно у школи мога детета. У школу се (кад се изузму распусти) иде 9,5 месеци, ето ужине за сву децу, ако не баце новац на униформе, или ако га не баци министарство такође.
Тек ово не треба образлагати.
5. Увести сапун у школским тоалетима. Замислите, послуже им ужину, а деца пре те ужине у великој већини школа оперу руке само хладном водом.
Без коментара.
6. Увести школски аутобус за децу која далеко станују, увести музичку наставу у градовима у којима нема музичких школа, увести викенд екскурзију…. Ма, било шта од гомиле деци неопходних ствари би се могло увести, само да је приоритет шта стварно треба, а не шта неко замисли па тера главном кроз зид да се замисао оствари по сваку цену. Од било чега горе наведеног, а деци хитно потребног, министар може да бира и реши онај један проблем који сматра да је најважнији, а униформе могу да дођу кад решимо горњи списак.
Светлана Козић
председница посланичке групе
покрета “Доста је било”
у Скупштини АПВ
Коментариши