Ovih dana vlastodršci u Srbiji veoma intenzivno i slavodobitno plasiraju informacije o povećanju minimalne cene rada sa 130 na 140 dinara po satu. Ovo će, čak i ako se realizuje, biti apsolutno nedovoljno za iole pristojan život srpskih radnika.
Sindikati traže povećanje na 154 dinara po satu, dok Unija poslodavaca smatra da ne postoje uslovi za povećanje minimalne satnice za više od 140 dinara (što je uvećanje za 8 procenata), a sa čime se apriori saglasila i Vlada Republike Srbije. Pored toga, poslodavci zahtevaju i povećanje neoporezivog dela zarade sa 11.600 dinara, na 12.528, dakle opet uvećanje za 8 procenata.
Koliko su ovi potencijalni procenti povećanja minimalne cene rada i potencijalni uvećani apsolutni dinarski iznosi minimalne zarade nedovoljni i apsurdni najbolje ilustruje trenutni, veoma težak i skoro beznadežan položaj radničke klase u Srbiji, koji se ne bi mogao značajnije poboljšati čak ni sa trostruko većim povećanjem minimalne cene rada od predloženog.
Možda je još poraznija činjenica, kada se govori o minimalnoj ceni rada, da je u poslednjih pet godina povećana samo za 15 dinara po satu, a svi znamo koliko su u tih pet godina nesrazmerno više porasle cene energenata, hrane, komunalnih usluga i mnogih drugih proizvoda neophodnih za pristojan život radnika i njihovih porodica.
Veoma je uznemirujući i krajnje zabrinjavajući podatak da u ovom trenutku minimalnu zaradu u Srbiji, koja iznosi 22.880 dinara, prima čak oko 350.000 radnika. Njihov izuzetno težak i nezavidan položaj neće se promeniti na bolje ni ako Socijalno-ekonomski savet, kojeg čine predstavnici Vlade, Unije poslodavaca i reprezentativni sindikati, do 15. septembra 2017 donese odluku o povećanju minimalne cene rada na 140 dinara po satu. To znači da će minimalna zarada biti oko 24.640 dinara, što je realno gledajući, malo u odnosu na prosečnu potrošačku korpu, koja iznosi oko 69.500 dinara.
Minimalna zarada je nedovoljna čak i za minimalnu potrošačku korpu, koja je oko 36.100 dinara. Dakle, potrebne su skoro tri minimalne zarade kako bi se pokrila prosečna potrošačka korpa, što bi praktično značilo da bi u jednom domaćinstvu trebalo da rade tri osobe za minimalnu zaradu, kako bi mogli sebi da priušte „prosečnu potrošačku korpu“.
Kada se govori o teškom polažaju radnika u Republici Srbiji, nezaobilazan faktor su strani investitori koji u Srbiju obično dolaze na „poziv“ Vlade Srbije, koja im nudi najjeftiniju radnu snagu u Evropi, poklanja im zemljište, oslobađa ih plaćanja poreza i doprinosa, i povrh svega, daje im enormno visoke subvencije. U većini slučajeva takvi poslodavci, koji imaju više nego „bliske“ odnose sa trenutno vladajućom političkom oligarhijom, prema zaposlenima se odnose veoma rigidno, uslovi rada su teški, veoma često potpuno nehumani, a plate su više nego mizerne. Bez obzira na to što strani investitori i domaći političari na vlasti „odlično sarađuju“, niko od njihovih rođaka i prijatelja ne radi kod stranih subvencionisanih (privilegovanih) investitora, već su većinu uhlebili po državnim institucijama, javnim i komunalnim preduzećima.
Imajući sve ovo u vidu, sa sigurnošću se može konstatovati da jedinu „pravu“ radničku klasu u Srbiji, u tradicionalnom značenju te reči, čine upravo zaposleni u stranim, subvencionisanim i beneficiranim kompanijama, koje za male plate žestoko eksploatišu nezaštićene, obespravljene i preplašene srpske radnike.
Postavlja se pitanje zašto su srpski radnici uplašeni? Zašto ćute, zašto rade za sramotno male plate? Odgovor nije ni malo jednostavan. Gledajući globalno, stanje u srpskoj privredi je katastrofalno, ne funkcioniše slobodno tržište, partokratija cveta, politički podobni upravljaju najznačajnijim kompanijama i institucijama, nema pozitivnog selektovanja kadrova, naprotiv, kadrovska politika je dovedena do apsurda zahvaljujući nepotizmu i poltronstvu.
Tržište radne snage u Srbiji ne funkcioniše – tako da radnici ne smeju ni da pomisle, a kamoli da stvarno napuste makar i slabo plaćeno radno mesto. U tržišno razvijenim privredama veoma često radnici daju otkaz poslodavcima i idu u drugu kompaniju, na drugo, bolje plaćeno radno mesto, kada bi to kod nas neko uradio, svi bi se zabrinuli za njegovo mentalno zdravlje, jer su mu šanse da nađe novo radno mesto ravne nuli, osim ako nije „partijski vojnik“, u tom slučaju neće biti problema da nađe novo, još „bolje uhlebljenje“, gde neće mnogo raditi ili čak neće morati ni da dolazi na posao, a plata će mu biti još veća.
Dakle, ako izuzmemo sve partijske poslušnike, u najvećem broju „zbrinute“ po državnim institucijama, javnim i komunalnim preduzećima, i određeni, manji broj preduzetnika i privatnih kompanija – koji se na tržištu žestoko bore sa konkurencijom za svoju egzistenciju, kao klasična radnička klasa preostaju samo zaposleni kod stranih subvencionisanih investitora. Upravo se oni nalaze između čekića i nakovnja. S jedne strane ih Vlada Srbije „nudi na tacni“ stranim poslodavcima sa preporukom da su najjeftinija radna snaga u okruženju, a sa druge strane ih dočekuju, upravo od strane Vlade Republike Srbije, subvencionisani poslodavci, sa više nego rigidnim uslovima rada, mobingom i mizernim platama.
Naravno postavlja se pitanje kako će u aktuelnoj privrednoj situaciji sindikati da zaštite radnička prava. Odgovor je jednostavan – nikako! Nažalost, sindikati u Srbiji, tj. preciznije, sindikalne vođe se ne bore za interese radnika, većina njih su korumpirani ili ucenjeni od strane vladajuće političke oligarhije, pokorno izvršavaju njihove naloge, dobijajući za to veliku platu i mnoge druge beneficije, pri čemu uspešno opstruišu rad iskrenih boraca za radnička prava i veoma efikasno crpe energiju i pozitivan naboj najaktivnih sindikalaca.
Osim što se sindikalne vođe deklarativno predstavljaju kao zaštitnici radnika, oni praktično ništa ne čine da bi popravili njihov pregovarački i materijalni položaj, naprotiv, sindikalni lideri predstavljaju „produženu ruku“ partija i moćnih pojedinaca na vlasti i zajedno sa Vladom Srbije i Unijom poslodavaca samo glume žestoku „borbu za radnička prava“ u okviru Socijalno-ekonomskog saveta. Forma je zadovoljena, s jedne strane su sindikati („borci“ za radnička prava), sa druge poslodavci, a „između“ je Vlada Republike Srbije.
Međutim, realnost je potpuno drugačija – radnici, barem oni industrijski, proizvodni, nalaze se fizički u fabričkim halama, ali se figurativno rečeno, oni faktički nalaze između „čekića i nakovnja“. Nalaze se između poslodavaca s jedne i Vlade Republike Srbije i sindikata s druge strane, koji skupa već godinama uspešno prave predstavu za široke narodne mase, kobajagi vode „teške pregovore“, onda napokon „uspeju da se dogovore“, potpišu tripartitni sporazum, kojim povećavaju minimalnu cenu rada za tričavih desetak dinara, i „to je to“ – igrokaz je završen, barem do sledeće prilike, koja će biti za par godina, i onda će opet na sva zvona režimski mediji da izveštavaju o „žestokim raspravama“ na Socijalno-ekonomskom savetu. Da nije tužno i nažalost veoma pogubno za radnike i njihove porodice, zaista bi ovo „glumatanje“ bilo smešno.
Položaj radničke klase u Srbiji je zaista izuzetno težak, aktuelna nesposobna i korumpirana vlast nije u stanju da reši ovaj hronični problem. Građani Srbije, a pogotovo obespravljeni, osiromašeni i poniženi radnici moraju napokon shvatiti da rešenje problema leži u „novim“, nekompromitovanim i stručnim ljudima, koji su spremni da se hrabro i dosledno bore za tržišnu privredu, zdravu i fer konkurenciju, pozitivno selektovanje kadrova na svim nivoima, ali isto tako da se efikasno i u kontinuitetu bore protiv partokratije, nepotizma, poltronstva i burazerske ekonomije, koji su nažalost i doveli radničku klasu u Srbiji u ovako tešku, skoro bezizlaznu situaciju.
Dakle, DOSTA JE BILO partijskog zapošljavanja, uzalud potrošenih subvencija na strane investitore, bahatog ponašanja i rasipanja budžetskih sredstava od strane vladajuće oligarhije. Krajnje je vreme da se u srpskoj privredi podvuče crta, i da se vratimo pravim vrednostima: stručnosti, disciplini, poštenju, radu i rezultatima rada, a da se okanemo demagogije, populizma, nepotizma i poltronstva. Samo u takvom okruženju, gde bi se negovale prave vrednosti, mogla bi da egzistira, napreduje, usavršava se, i od svoga rada pristojno da živi radnička klasa. To je težak i dugačak put, ali jedini ispravan, u tom slučaju radnička klasa ne bi bila moneta za potkusurivanje između Vlade Republike Srbije i Unije poslodavaca, niti između Vlade Republike Srbije i stranih investitora.
U takvim uslovima radnička klasa bi mogla iz svojih redova da regrutuje najbolje predstavnike, koji bi bili dovoljno stručni, kredibilni i hrabri da vode iskrenu i efikasnu borbu za bolji položaj zaposlenih, humanije uslove rada i višu minimalnu cenu rada. U takvim uslovima radnička klasa, koja bi bila dobro sindikalno organizovana, imala bi dovoljno snage da parira poslodavcima (domaćim i stranim), ali i da bude ravnopravan pregovarač sa Vladom Republike Srbije i „subvencionisanim“, odnosno bolje je reći privilegovanim stranim investitorima.
Dragoljub Jovičić
zamenik predsednika pokrajinskog odbora DJB
O nije valjda da je DJB napisao nekakav tekst o minimalcu, mada ne vidim sta biste vi uradili kad bi bili na mestu Vlade. Koliko bi bio minimalac da se vi pitate?
Gojko, nije poenta u minimalcu nego u snazi i razvijenosti privrede. Možeš da propišeš i da je minimalac 1000 din po satu, hoće nas to načiniti bogatima? Neće. Dakle to je samo jedna nebitna cifra koja ne oslikava suštinu. A suština je da moramo da razvijamo privredu. Zarada se definiše na tržištu rada na osnovu potražnje i ponude. Svako veštačko odstupanje od te cifre ne doprinosi privredi ni malo. Na primer, ako zakonom primorate poslodavce da plaćaju radnike više nego što to tržište određuje, samo će se dobiti veći rad na crno i veća nezaposlednost. Drugim rečima, presipa se iz šupljeg u prazno. Napredna ekonomija ničega. Jeftin populizam i predstava za narod.
Sale sve je to u redu o cemu ti pricas i slazem se ali ni ti ne vidis jednostavno pitanje. Plus, mene ne zanimaju samo analize, to je kao da sedim i gledam sta se desava oko mene i nemam nikakav stav, IDEJU!
Ja sam vise puta i preko vise kanala pitao DJB vezano za minimalac i nikada nisam dobio jednostavan odgovor, sto malo iritira mene kao glasaca, jer evo ja ne znam sutra ako DJB pobedi sta bi on radio po pitanju minimalca. Svakih 6 meseci se sastaje socio ekonomski savet i donose se odluke, Vlada je ta koja ima snazan ako ne i poslednji glas. Znaci to je nesto sto ce biti u agendi ko god da je na vlasti. Moje pitanje je vrlo jednostavno, sta biste vi uradili?
I minimalac ne moze da bude 1000din po satu, to je klasicno podbadanje sa povrsnim idejama iz kojih se vidi da se uopste ne razume problematika minimalca i funkcionisanje. Posto je DJB satkan od ekonomskih experata verovatno da bi trebali imati jasan stav, sta bi oni uradili.
Pa u Rumuniji je jedna od opcija dobila izbore zbog svojih stavova oko minimalca, tj. ideja. Povecacemo za toliko i toliko kad dodjemo na vlast.
I ranije sam pisao da se u ovoj ideji, krije preko 500.000 glasova ljudi koji primaju minimalac. Pa koliko je onda osvojio DJB.. negde oko 300.000. I on je dalje inertan prema ovoj soc.grupi. Ako je ideja da se pravi elitisticka stranka onda necete nikada uzeti vlast.
Recept je jednostavan. Vucic je pre svega i slagao neko vece da je opozicija smanjivala minimimalac za 30% ranije a evo on povecava za 11%. Klasicno njegovo laganje. Ali to znam ja jer pratim ta kretanja, a tih 500.000 ljudi na minimalcu sigurno ne znaju, ma oni ni ne znaju sta je to minimalac u sustini.
Istina je da je Vucic a i Dacic jedini od 2000te na ovamo zamrzao minimalac i to na 2 ili 3 godine. JEDINI! Svi ostali su povecavali. I sta ? VI CUTITE, umesto da ga nakautirate. Napravite video koji ovo pokazuje … Super je ovo analiza ali onda sledeci korak je vasa ideja sta cete vi uraditi kad dodjete na vlast…
Morate da dajete jednostavna obecanja, ali prava i moraju biti bolja od SNSovih, da bi ljudi glasali samo zbog toga.
Npr. hteli ste da vratiti penzije, ali je to tako mlako odjeknulo i ne ubedljivo da niste nikakav efekat napravili. Niste ubedili te sto im je skinuta penzija da cete to stvarno i uraditi. Meni je to stvarno porazavajuce, da imate ogroman broj penzionera koji su nezadovoljni zbog smanjenja penzija i vi kazete da cete im sve vratiti i oni ne glasaju za vas. Pa zasto?
Gojko, mašiš poentu. Taj minimalac o kome ti pričaš je jedan tehnički ekonomski detalj koji nema nikakve konkretne veze sa položajem radnika i ekonomskim standardom neke države. Jeftini populizam vlasti. Plate se ne propisuju zakonom. Plate se ZARAĐUJU na tržištu. Tek kada privreda prodiše, onda raste standard. Do tada može zakonom da se propiše i 1000 din sat i ništa se neće promeniti. Zato se niko ozbiljan ne bavi pitanjem minimalca jer je to nebitna stvar. Zapravo, to je samo tehničko pitanje koje se izračuna i propiše. Konkretno se uzme neka cifra koja je dovoljna za osnovni život, ono “tek da se ne umre” i to bude zakonski minimalac. Sve ostale priče kako će minimalac biti 500, 1000 itd… to je samo jeftini populizam i ozbiljni ekonomisti se time ne bave jer znaju da je to bezvezarija. I ovaj članak upravo i skreće pažnju na zamajavanje naroda sa tim minimalcem, u smislu “rešila vlada da pokaže kako nam je porastao standard tako što će da propiše veći minimalac” a u stvari svako ko vlada ekonomskim znanjem zna da je to samo presipanje iz šupljeg u prazno.
Jos oko minimalca ima i najmanje populizma kod Vucica. Po zakonu mora svakih 6 meseci da se donese.
Minimalac je kljucan problem u Srbiji i ko to ne razume, ne vidi dovoljno realno.
Minimalac je izmisljen da bi se zaustavilo siromastvo i imaju ga 99% zemalja.
Ozbiljni ekonomisti se itekako bave sa minimalcem, pa u USA su bile non stop demostracije oko toga, oko radnik u Mek Donaldsu. U Rumuniji su se izbori slomili oko toga. U Sloveniji takodje jedne godine velike demostracije.
Standard se gleda preko BDP-a po glavi stanovnika i nema neke veze sa minimalcem osim sto je kod nas standard minimalac… zloupotrebaljva se za razne stvari, u javnom sektoru kao neka osnova sa koeficijentima za racunanje plata a u privatnom kao normalna srednja plata …
ako mene pitas, partija koja bi udarila na ovo pitanje najsnaznije i tu zavela red bi mogla da osvoji izbore. Materijala za marketing ima koliko hoces, a kod nas je to prazan prostor, nazalost jer evo i ti si dokaz da se to shvata neozbiljno.
Ako hoces da razumes neke stvari pogledaj ovaj film:
http://www.imdb.com/title/tt2215151/
iako je rec o Americi, autor otkriva neverovatne istine oko minimalca… Paralela sa Srbijom pa i bilo kojom zemljom 100%.
Postoje brojni razlozi za los polozaj radnicke klase
1.Visoka nezaposlenost. Gde svako ko izgubi radno mesto pogotovu stariji, tesko nalazi novo.
2. Poluperiferijski polozaj zemlje uglobalnom sistemu koji ide ka periferijskom zbog zakasnele tranzicije.
3. Losi sindikati.
4. Slab drzavni podsticaj za firme radnickog akcionarstva, zadruge, mesovito i neprofitno preduzetnistvo gde bi radnici vise ucestvovali kao vlasnici.
5. Losa kontrola inspekcija kod prava zaposlenih, prijavljivanja radnika…
6.Neobavezivanje investitora da za datu subvenciju mora se dati pristojna plata, uslovi rada i sindikalno organizovanje.
7.Slab drzavni sektor u privredi.
8. Slabe i lose levicarske partije koje stite radnike.
9.Losa poreska politika.
10. Puno domacih tajkuna nije radilo po trzisnim uslovima nego se obogatilo u socijalizmu, u vreme sankcija svercom, drzavnom pomoci….
Svaka Vam cast profesore, realna analiza, konkretan pristup. Konacno neko strucan u obilju amaterizma!
U ovakvom politickom sistemu jedini nacin da se zastite ugrozene grupacije radnika i seljaka [ zamislite gde su dospeli oni koji dan noc rade , zene se stvaraju decu , ratuju u prvim borbenim redovima i ginu za ovu zemlju.Sve je dovedeno do apsurda.] je da se odvoje kao zasebne grupacije tj. partije od drugih koje imaju drugacije interese od njihovih.Ne mogu vukovi i ovce biti u istoj partiji .
Samo snazna radnicka i seljacka partija sa svojim radio i tv stanicama i ostalom infrastrukturom kao i odgovarajucom zastupljenoscu u vladi i skupstini moze da se izbori za njihov odgovarajuci polozaj u drustvu.
Radnici i seljaci moraju da shvate da “intelektualci” imaju najcesce suprotne interese od njihovih .Uprosceno oni zele jeftinu hranu u prodavnici , nerealno u odnosu na stanje u privredi visoku platu , da im ostane za letovanje u Spaniji , za izlaske u restorane i pravljenje mesta za svoju decu da se grupacija uveca i brojno a i po apetitima jer mladi ne pate od saosecajnosti prema onima kojima je tesko.
Krajnje realna slika položaja radnika u Srbiji…nažalost. Kroz tekst je na vrlo slikovit način prikazana sva obeshrabrenost i obespravljenost naših radnika.
Svaka čast na autorskom tektu i realno sagledanom stanju u društvu koje objektivno prikazuje našu sumornu realnost. Sve je izrečeno oštro, jasno, civilizovanim rečnikom bez uvreda i prostakluka svojstvenim političarima SNS. Svaka reč je na mestu odmerena i stručno argumentovana. Nažalost, postali smo najamna radna snaga u sopstvenoj zemlji jer su nas porobili bez oružja, ekonomski uz blagoslov “naše države” za kojom stranci vape. Teško nama kad našu zemlju više vole stranci nego mi sami što smo rodjeni u njoj. Nama je sopstvena domovina postala zla maćeha koja otera našu mladost u tudjinu. U potpunosti se slažem sa svim iznetim jer zaista dosta je bilo cirkusa i cirkusijade vladajuće oligarhije.
Steta je sto je nas sistem pun korumpiranih, sebicnih i polupismenih kadrova kojima je bitna samo licna korist, a ovakvi strucnjaci poput Prof. Jovicica nemaju uticaj na drzavne odluke.
Svaka cast profesore, izuzetno analitican i studiozan clanak kako i dolikuje univerzitetskom profesoru. Nazalost glas strucnjaka se nigde ne cuje, zato nam ovako i ide. Najbolja radna mesta su rezervisana za ˇstrucnjake ˇ edukonsa, singidunuma, megatrenda i ostalih privatnih fakulteta cije je znanje na nivou osnovne skole. Borba sa vetrenjacama je uvek teska…
Dobar tekst profesora, na zalost u našoj državi se najmanje brine o radniku.
Bilo bi lepo da ovaj tekst bude objavljen i u nekom čitanijem dnevnom listu ili nedeljniku.
@Sale,
Kako može privreda da „prodiše“ sa platama od 300 evra ili čak manje? Gde je tu kupovna moć koja bi pogurala veći promet? Minimalac sam po sebi nije populizam, već mera kojom se štiti minimum životnog standarda, a ujedno daje zamajac privredi. Populizam (bolje reći bezobrazluk) je kada se raspravlja o povećanju od par dinara, jer takva mizerija nema efekte ni na ličnom, ni na makroekonomskom planu. Da vas podsetim, privreda nigde na svetu ne stvara pare. Neko ko ima emisionu moć mora da joj obezbedi novac da bi funkcionisala i razvijala se.
@Gojko,
Iz DJB vam nisu dali (jednostavan) odgovor zato što je njihova specijalnost poreska politika, a pitanje minimalne cene rada je u tesnoj vezi sa kreditno-monetarnom politikom (nedostatak dinara u opticaju u kombinaciji sa visokim kamatama ima za rezultat nelikvidnu privredu – nema dovoljno obrtnih sredstava). Deo rešenja se nalazi na ovom linku: http://www.danas.rs/licni_stavovi/licni_stavovi.1148.html?news_id=346433&title=Koliko+koštaju+punjene+paprike%3F
Ono što autor nije pomenuo su dugoročni dinarski krediti za likvidnost sa rokom otplate od recimo 10 godina i uz minimalnu kamatu (tek toliko da se pokrije inflacija), čime bi se obezbedila sredstva za uvećani minimalac, tj. rast zarada. Što bi rekli win-win situacija.
Ako je plata od 300e prepreka da se razvija privreda, onda najbolje sve da batalimo, samo gubimo vreme na polemiku. Što se tiče minimalne zarade, već sam rekao da taj parametar u ekonomiji ima više neki tehnički nego suštinski efekat. Slično kao i recimo dečiji dodatak. Propiše se i ima neku svoju svrhu ali je prilično bezvezan ako se u širem smislu gleda ekonomija pošto bukvalno predstavlja presipanje iz šupljeg u prazno. Prosto treba naći neku sredinu tako da taj minimalac bude u socijalnom smislu zadovoljavajući (da omogući preživaljavanje) i sa druge strane ne previše veliki jer onda remeti prirodnu tržišnu ravnotežu pa dobijamo nezaposlenost i rad na crno. Drugim rečima, nije dobro ni kad je mali, ni kad je veliki, nađe se neka sredina i to je to. Ne znam dalje šta bih više rekao na tu temu.
@Sale,
Naravno da je prepreka, jer nema dovoljno prometa. Prodavnice zvrje poluprazne. Ima robe, nema potrošača. Šta tu ima nejasno ili čudno? Isti ti slabo plaćeni radnici (često u dugovima do guše) su kupci roba i usluga. A šta će da kupuju, ako nemaju s čim? Inače, transakcije na domaćem tržištu čine najveći deo novostvorene vrednosti u svim razvijenim zemljama. Zato je bitno da raste kupovna moć što većeg dela populacije.
Druga stvar, uporno pominješ nekakav “tehnički karakter” minimalne zarade, kao da ne postoji nikakva veza između kupovne moći stanovništva i ostvarenog prometa (životnog standarda)?! I nije to tek tako “propiše se” i “presipanje iz šupljeg u prazno” već su firme dužne da radnika minimum toliko plate, a država bi kao nosilac emisione moći obezbedila dovoljno nacionalne valute za tu svrhu. Dakle, nije reč o pukoj budžetskoj preraspodeli, već se svež novac unosi u sistem.
Informacije radi, nigde u praksi ne postoji “prirodna tržišna ravnoteža”, već upravo suprotno – stalna neravnoteža i zloupotreba moći i položaja. U tome se posebno ističe finansijski sektor.
Svaka privreda je sklona razvoju ako je dobro okruženje. Tako će i naša privreda da se razvija ako se izvrši reforma poreskog sistema, administracije, pravosuđa i drugih oblasti koje utiču na poslovanje. To što su plate male nije limitirajući faktor za razvoj, to samo znači da će razvoj biti usporen ali će definitivno postojati ako se sve uradi kako treba.
Što se tiče minimalne zarade, ne deluje mi kao da si u pravu. Jer, po tome kako ti rezonuješ, onda bi zakonski moglo da se propiše da je minimalna zarada 1000 din po satu (ustvari, neka bude 5000 din po satu) i onda država da naštampa par miliona dinara i pusti u promet i svi bogati. Naravno, to su nedostižne bajke, stvarnost je mnogo drugačija. Ravnoteža na tržištu rada itekako postoji, to je mesto gde se sastaju potražnja i ponuda, to je neka vrednost koja po prirodi stvari treba da bude ispoštovana ako se želi dugoračna stabilnost. Naravno, pošto ekonomija nije samo ekonomija i pošto se tu upliću socijalna i politička komponenta, razumljivo je da stvari često ne odgovaraju ekonomskoj ravnoteži ali to ne znači da ona ne postoji. Dakle, ako se minimalac zakonski poveća, jasno je da će neki radnici od toga imati benefit u vidu veće plate ali kao što znaš, nema besplatnog ručka, tako će neki drugi radnici biti otpušteni a i neke firme ugašene. Na kraju je efekat po ukupnu privredu nepromenjen. Zato i kažem da je to sa minimalnom zaradom presipanje iz šupljeg u prazno, jer ne možeš stvoriti novu vrednost tako što zakonom propišeš da je imaš. Uvek platiš na drugom mestu. A ovu ekonomiju tipa “ajde da naštampamo još para pa da svi budemo bogati” je dosta teško komentarisati a da bude obziljno. Naime, ako naštampamo dinare (evre ne možemo, jelte) samo će se isti obezvrediti (u odnosu na evro) i dobiće se inflacija.
Tako da: podizanjem minimalne zarade i štampanjem novca se ne postaje bogat. Privreda mora da napravi novu vrednost i to je ono što povećava bogatstvo. Minimalna zarada je samo jedan od mnoštva tehničkih parametara u ekonomiji koji nema neku suštinsku korist. Otprilike kao da zatežeš ili otpuštaš kaiš, može da ti bude lakše, mogu pantalone da ti spadnu ali suština u svim slučajevima ostaje ista – previše si debeo i kaiš sa time nema nikakve veze.
kakvo stampanje novca? to nema nikakve veze. Podizanje minimalca je prosto drugacija raspodela novca koji je u opticaju. Nema tu nekog novog izmisljenog novca …
a minimalac ne moze da ide ni 1000din ni 5000 din jer je daleko iznad ekvilibrijuma pa je to prosto glupavo. Ekvlibrijum je uprava taj odnos izmenju zaposlenih i nezaposlenoih i njihov broj na trzistu.
a minimalac mora da se povecava svakih 6 meseci jer ce inflacija obezvrediti rad, kurs evra npr. Ne mogu cene svega i svacega da idu gore, a cena rada da stoji.
Ili kako drzava moze da uvede npr. pravilo da se akcize usklade sa inflacijom a to isto ne uradi sa radom, zar nije malo licemerno.
minimalac je izmisljen da bi se iskorenilo siromastvo i da je nemas u Srbiji, veruj mi neki poslodavci bi placali 10.000 mesecno plate umesto ovih jadnih 20.000 i sto je najgore neko bi zaista radio za te pare, ako nema drugi izlaz.
procitajte malo vise o minimalcu jer ste u osnovi skroz promasili shvatanje. I to malo na engleskom itd.
@Sale,
„Svaka privreda je sklona razvoju ako je dobro okruženje. Tako će i naša privreda da se razvija ako se izvrši reforma poreskog sistema, administracije, pravosuđa i drugih oblasti koje utiču na poslovanje. To što su plate male nije limitirajući faktor za razvoj, to samo znači da će razvoj biti usporen…“
Ništa od tih oblasti ne stvara pare (porezi su preraspodela postojećeg), pa mi nije jasno kako zamišljaš rast kupovne moći i BDP-a? Bez novca, nema ni transakcija.
„Što se tiče minimalne zarade, ne deluje mi kao da si u pravu. Jer, po tome kako ti rezonuješ, onda bi zakonski moglo da se propiše da je minimalna zarada 1000 din po satu (ustvari, neka bude 5000 din po satu) i onda država da naštampa par miliona dinara i pusti u promet i svi bogati.“
Nećemo preterivati. Postoje limiti u vidu postojećih robnih fondova i proizvodnih kapaciteta, kao i određeno vreme da se oni maksimalno uposle. Satnica od hiljadu dinara nije nedostižna, ali pare neće nastati same od sebe, niti su one rezultat proizvodnih aktivnosti i „poslovnog ambijenta“. Novac je potrebno emitovati, ali znalački. To znači postupno i pod povoljnim uslovima u proizvodne svrhe.
„Dakle, ako se minimalac zakonski poveća, jasno je da će neki radnici od toga imati benefit u vidu veće plate ali kao što znaš, nema besplatnog ručka, tako će neki drugi radnici biti otpušteni a i neke firme ugašene. Na kraju je efekat po ukupnu privredu nepromenjen.“
Samo ako se zapostavi problem nelikvidnosti privrede. Ali mi ubijamo dve muve jednim udarcem. Firme bi dobile dugoročne (neopterećujuće) dinarske kredite za obrtna sredstva (plate), plus prihodi iz redovodnog poslovanja, ali sada uz znatno veći promet, jer je porasla kupovna moć stanovništva.
„Zato i kažem da je to sa minimalnom zaradom presipanje iz šupljeg u prazno, jer ne možeš stvoriti novu vrednost tako što zakonom propišeš da je imaš.“
Ne stvara se zakonom nova vrednost, već se njime kreira kupovna moć koja povratno stvara novu vrednost (posredstvom preduzeća), a sa druge strane troše postojeći, a nerealizovani viškovi roba i usluga. Jer realna tražnja u Srbiji postoji, potrebe su daleko od zadovoljenih i u totalnom neskladu sa kapacitetima kojima kao društvo raspolažemo, ali nedostaje ona efektivna, tj. platežno sposobna tražnja. U savremenoj ekonomiji sve se vrti oko novca, a ljude ubedili da novac nije važan!!! On eto tako spontano nastaje. Tobože kao posledica privrednih aktivnosti i dobrog ambijenta. Neće biti gospodo.