Чаршија и култ личности

Политика има једну добру или лошу али непроменљиву особину: мора бити персонализована. Неки људи врше неке послове, налазе се на неким фукцијама, врше или не врше неке радње, доносе добре или лоше одлуке, играју улогу која им је намењена или које су се ко зна како докопали. Називамо их политичарим као што и све који свирају, са слухом и без слуха, зовемо музичарима и понекад музикантима, мада од њих не зависи хлеб наш свагдашњи.

Политичари постоје, налазе се на свачијим уснама и у свачијим мислима, а сваког часа могу престати да постоје. Укратко, пасти с власти. Али, пошто су нам неки политичари важнији од свега, и од нас  самих, измишљају се разни начини да се избегну ти неприродни догађаји који неке тамо демократије сматрају обавезом: промене власти и политичара.

Шта ако наш изабрани политичар мора остати докле му се хоће, док смо спремни да му служимо као појединци и као народ? Глас народа је глас бога, у овом случају глас једног политичара који у себи носи све друге гласове, све тонове и целу хармонију друштва.

Један од поузданијих начина да се умртви сменљивост политичара, као и све друго, од друштва и његових слојева, преко економије, науке и уметности до државе, војске и полиције, јесте култ личности. Предмет култа више није само политичар и просто човек који ради свој посао, он је више од тога и тек нешто мање од свега, полубог на земљи по којој одавно не ходају богови, светац и демон у истој личности.

Култ личности није наша измишљотина али га почесто примењујемо, углавном кад не треба. Примењује се периодично на свима нама. Два последња, која смо некако преживели, не би успели до те мере нити би трајали тако дуго да није било чаршије и ситних и крупних користи које су чаршинлије овако или онако извлачили из њих.

Први је Титов култ. Настао на „иманентној логици револуције“ и као последица практичне примене „демократског централизма“ – партија преноси власт на централни комитет, централни комитет на политбиро, а политбиро на првог међу једнакима – тај култ није био чисто беградски нити се ширио само из Београда у коме су се налазиле све институције власти и окамењени мозак једнопартијских догми.

Тито је био становник главног града и Белог двора, али је унаточ томе био посвуда, у главним градовима република, у градовима који су носили његово име, на Брионима и у Карађорђеву, и у кућама које су га чекале широм Југославије. Каменим словима био је исписан на планинама. Његови портрети гледали су нас са свих званичних зидова међу којима смо боравили и са зидова многих приватних кућа и станова.

Али без оданости и мрављег рада београдске чаршије не би постао толико велики, пресудан, безмало фараонски. Тито је  чаршији презриво допуштао да ровари и да шапуће своје буновне приче, али је држао далеко од себе и од власти. Није је „испоштовао“. Зато је у њој добио више гласних непријатеља и критичара после смрти него игде другде. Већину сачињавају његови бивши следбеници или њихови потомци.
Култ Слобе Слободе је, за разлику од Титовог, чисто београдски и самим тим егземпларно чаршијски производ.

Био је састављен од остатака Титовог култа, од отпадака историјских фантазама, од збуњујућих пропагандних слогана, од контрадикција и сањарија слуђених, од комада личности из српске историје, од старинске магије и паганских веровања, од пресних лажи, неуких претпоставки и општег незнања, од импулса самоуништитељског нагона. У тој мешавини свега и свачега да се препознати сакупљачки, имитаторски и нихилистички дух чаршије, неспособне да ствара.

Јер, тај крпеж почео им се распадати пред очима чим је пуштен у погон и сукобио се са стварношћу која није нимало личила на застареле визије академика и опијумске снове чаршинлија.

Пети октобар двехиљадите уклонио је фантома, а следбеници су и ученици, распоређени у опозицији, наставили његову политику нешто друкчијим средствима и са једним саборним слоганом „Оно што се десило није се десило“. Који су касније променили у „Оно што ће се десити неће се десити“.

И то су применили доследно и са неоспорним успехом: дужи је списак онога што су спречили него онога што су омогућили.

Слоба Слобода је испао из српске стварности, неочекивано као што је у њу упао. Било га је превише и предуго, тринаест пресудних година, и одједном га није било. Преселио се у подсвест домаћих Срба колико и оних у расејању. Шта тамо ради? Питајте себе.

По паду Слобе Слободе чаршија је стрелимице променила страну, као и неколико пута раније. Победу милонске масе на улицама, углавном из провинције илити презрене паланке, прогласила је својом политичком акцијом и тријумфовала чим су се учесници протеста разишли.

Уместо поред или близу власти, неким чудом чаршија се нашла на власти преко неколико својих представника чије земне остатке и данас можете наћи у медијима. Верна својој улози у оквиру нације, покушала је направити два-три ходајућа култа за привремену употребу. Ниједан јој није пошао за руком, те наврат-нанос скрпљене направе просто нису функционисале.

„Човек који носи име свога села“ био је непокретан, лењ и неспособан и није се могао мењати на боље ни на горе, био је и остао је лице без осмеха и тело без душе. Његов наследник, „син философа Љубе“ и „момак из краја“, био је празан, без личности и без особина и прилагођавао се свему као пластелински манекен, али је глупошћу и корупцијом себе, чаршију и државу довео на ивицу пропасти.

Тачније речено, на домак руке новог „недовршеног диктатора“ – Слободан је био први и остао је модел за настављаче – који ће себе поставити на власт, разметати се коју годину и потом изненада пасти од првог дашка озона. Ако се у променљиве климатске прилике код нас не умешају руска магла и сибирска зима.

Видосав Стевановић

Повезани текстови:

Видосав Стевановић – Биографија

Чаршија и политика