Милунка Савић, српска хероина балканских ратова и Првог светског рата, јединствена по храбрости и родољубљу, заслужује Музеј. Међутим, њена кућа је у недопустиво лошем стању и уколико не реагујемо, ускоро ће бити срушена.
Трошна кућа у Улици Милунке Савић 25 на Вождовцу, на први поглед не изгледа као да крије историјску и културну вредност. Једино неупадљива бронзана спомен плоча открива да је у овом кућерку већи део свог живота провела Милунка Савић.
Доста је било позива да се помогне Милану Богојевићу, члану Српске краљевске академије научника и уметника, да се на овом месту оформи Музеј Милунке Савић, односно да се кућа претвори у спомен објекат.
Пре свега, мора да се нађе решење са садашњим власником, Сретеном Јовановићем, чији је отац купио кућу 1974. и који намерава да је ускоро сруши. Садашњи власник то може да уради без правних последица, јер кућа није под заштитом државе. Решење је да се системски ради на остваривању плана да то буде музеј у који ће једног дана деца моћи да долазе и упознају се са делом ове величанствене жене бомбашице у три рата.
Позивамо вас да на страници, https://www.peticije24.com/zastitimomilunkusavic#form, потпишете петицију коју ћемо послати свим релевантним институцијама.
Милунка Савић се у балканским ратовима 1912. и 1913. године борила преобучена у мушкарца, а њен пол је откривен у болници после рањавања у Брегалничкој бици. У Првом светском рату, такође као добровољац, била је део Гвозденог пука, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. Истакла се као бомбаш у Колубарској бици.
За вишеструко херојство у редовима тог пука добила је Карађорђеву звезду са мачем. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка у Бизерти, вратила се на Солунски фронт. У бици на Кајмакчалану, када је Гвоздени пук прикључен 122. француској дивизији, сама је заробила 23 бугарска војника, ниједног није хтела да убије, а касније је чак школовала дете бугарског генерала. Добила је највиша одликовања, међу којима и француски орден Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским Ратним крстом са златном палмом.
И после рата чинила је велика дела, па је тако, поред једне своје кћерке, усвојила још три, а велики број деце је прошао кроз њену кућу које је школовала.
Чудесна је била храброст једне жене, већа од оне коју су имали њени мушки савременици, а с друге стране, њена држава ју је маргинализовала, док су је страни војни ауторитет ценили. Посебно поразно је што је Милунка годинама била заборављена.
Била је рањена четири пута, небројено пута доказала храброст, носилац Карађорђеве звезде и француске Легије части, а када је између два светска рата поднела захтев за пензију, није јој признат борачки стаж јер је била жена. Дали су јој само плац на Вождовцу, у то време периферији града. Огромну неправду јој је нанела власт и пре и после Другог светског рата.
На иницијативу њених сабораца, Милунка је 1929. почела да ради као чистачица у канцеларији директора у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века, а чистила је и београдске кафане. Пензију је стекла само на основу тога. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге.
Милунка никада није хтела да говори о ратовима ни о неправди која јој је нанета, била је разочарана, али се није жалила. Након рата, власт јој је 1945. доделила пензиju. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима.
Скупштина града Београда доделила јој је 1972. године једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније умрла је након три мождана удара. У Aлеју великана на Новом гробљу из породичне гробнице, уз највише државне и војне почасти, пренета је тек 2013. године. Неправда је тиме само делимично исправљена, зато је сада важно да учинимо све да сачувамо оно нашу традиција, а то јесте и кућа Милунке Савић.
Марија Крећа
Доста је било Вождовац
Коментариши