Milunka Savić,srpska heroina balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, jedinstvena po hrabrosti i rodoljublju, zaslužuje Muzej. Međutim, njena kuća je u nedopustivo lošem stanju i ukoliko ne reagujemo, uskoro će biti srušena.
Trošna kuća u Ulici Milunke Savić 25 na Voždovcu, na prvi pogled ne izgleda kao da krije istorijsku i kulturnu vrednost. Jedino neupadljiva bronzana spomen ploča otkriva da je u ovom kućerku veći deo svog života provela Milunka Savić.
Dosta je bilo poziva da se pomogne Milanu Bogojeviću, članu Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika, da se na ovom mestu oformi Muzej Milunke Savić, odnosno da se kuća pretvori u spomen objekat.
Pre svega, mora da se nađe rešenje sa sadašnjim vlasnikom, Sretenom Jovanovićem, čiji je otac kupio kuću 1974. i koji namerava da je uskoro sruši. Sadašnji vlasnik to može da uradi bez pravnih posledica, jer kuća nije pod zaštitom države. Rešenje je da se sistemski radi na ostvarivanju plana da to bude muzej u koji će jednog dana deca moći da dolaze i upoznaju se sa delom ove veličanstvene žene bombašice u tri rata.
Pozivamo vas da na stranici, https://www.peticije24.com/zastitimomilunkusavic#form, potpišete peticiju koju ćemo poslati svim relevantnim institucijama.
Milunka Savić se u balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila preobučena u muškarca, a njen pol je otkriven u bolnici posle ranjavanja u Bregalničkoj bici. U Prvom svetskom ratu, takođe kao dobrovoljac, bila je deo Gvozdenog puka, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“. Istakla se kao bombaš u Kolubarskoj bici.
Za višestruko herojstvo u redovima tog puka dobila je Karađorđevu zvezdu sa mačem. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka u Bizerti, vratila se na Solunski front. U bici na Kajmakčalanu, kada je Gvozdeni puk priključen 122. francuskoj diviziji, sama je zarobila 23 bugarska vojnika, nijednog nije htela da ubije, a kasnije je čak školovala dete bugarskog generala. Dobila je najviša odlikovanja, među kojima i francuski orden Legije časti i medalju „Miloš Obilić“. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim Ratnim krstom sa zlatnom palmom.
I posle rata činila je velika dela, pa je tako, pored jedne svoje kćerke, usvojila još tri, a veliki broj dece je prošao kroz njenu kuću koje je školovala.
Čudesna je bila hrabrost jedne žene, veća od one koju su imali njeni muški savremenici, a s druge strane, njena država ju je marginalizovala, dok su je strani vojni autoritet cenili. Posebno porazno je što je Milunka godinama bila zaboravljena.
Bila je ranjena četiri puta, nebrojeno puta dokazala hrabrost, nosilac Karađorđeve zvezde i francuske Legije časti, a kada je između dva svetska rata podnela zahtev za penziju, nije joj priznat borački staž jer je bila žena. Dali su joj samo plac na Voždovcu, u to vreme periferiji grada. Ogromnu nepravdu joj je nanela vlast i pre i posle Drugog svetskog rata.
Na inicijativu njenih saboraca, Milunka je 1929. počela da radi kao čistačica u kancelariji direktora u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka, a čistila je i beogradske kafane. Penziju je stekla samo na osnovu toga. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge.
Milunka nikada nije htela da govori o ratovima ni o nepravdi koja joj je naneta, bila je razočarana, ali se nije žalila. Nakon rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima.
Skupština grada Beograda dodelila joj je 1972. godine jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije umrla je nakon tri moždana udara. U Aleju velikana na Novom groblju iz porodične grobnice, uz najviše državne i vojne počasti, preneta je tek 2013. godine. Nepravda je time samo delimično ispravljena, zato je sada važno da učinimo sve da sačuvamo ono našu tradicija, a to jeste i kuća Milunke Savić.
Marija Kreća
Dosta je bilo Voždovac
Komentariši