U domaćoj javnosti su se pojavila oprečna shvatanja u vezi sa promenom važećeg Ustava Republike Srbije i to dela koji se odnosi na njegovu preambulu, kako treba tumačiti član 203. Ustava Republike Srbije koji reguliše način njegove promene. Preciznije, pojavila su se suprostavljena shvatanja o tome koji uslovi moraju biti ispunjeni za uspeh ustavnog, odnosno republičkog referenduma za promenu Ustava.
Ovome je u velikoj meri doprinela upotrebljena formulacija ustavotvorca u članu 203. stav 8: “Promena Ustava je usvojena ako je na referendumu glasala većina izašlih birača”. U vezi sa tumačenjem ove odredbe izdvojila su se dva suprostavljena mišljenja.
Prema prvom mišljenju, za uspeh republičkog referenduma dovoljno je da na referendumu glasa većina izašlih birača nezavisno od broja upisanih birača u birački spisak. Prema drugom mišljenju, prethodno navedena formulacija se može upotrebiti samo za utvrđivanje rezultata referenduma, dok je za punovažnost republičkog referenduma potrebno da budu ispunjeni uslovi propisani članom 24. stavom 1. Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, odnosno da na referendumu glasa više od polovine birača upisanih u birački spisak.
Ovde se postavlja pitanje, ko je u pravu, tj. kako protumačiti prethodno navedenu ustavnu odredbu?
Pre svega, da bismo ispravno protumačili bilo koju pravnu normu moramo da pokušamo da razmišljamo kao njen tvorac i da uzmemo u obzir društvene okolnosti koje su postojale u vreme donošenja pravne norme. To je jedini ispravan način da bi mogli da utvrdimo pravi cilj pravne norme kao i da utvrdimo koje društvene vrednosti i interese ona štiti.
Pođimo od prvog shvatanja. Ukoliko bi ovakvo tumačenje ustavne norme bilo ispravno onda bi mogli doći do apsurdnih situacija. Na primer, zamislite situaciju da se na raspisanom referendumu odazove samo jedan birač. U takvom slučaju jedan birač bi mogao da odluči o sudbini, tj. o uspehu referenduma.
Ukoliko bi taj jedan jedini izašli birač glasao potvrdno za promenu Ustava, onda bi mogli da kažemo da je promena Ustava potvrdjena sa većinom od čak 100 procenata! Prema ovakvom tumačenju, ovakva promena Ustava bi bila legalna, ali da li bi bila legitimna? Naravno da ne bi.
Legalnost i legitimnost predstavljaju dve strane jedne medalje. Ukoliko je nešto legalno to ne znači samim tim da je i legitimno. Pravo bez legitimnosti gubi svoju društvenu vrednost i postaje samo sebi cilj, a kada se to desi onda jedno društvo ulazi u pravnu zonu sumraka.
Iako se mogućnost da na referendum izađe samo jedan jedini birač svodi na teoriju i to pre svega na „verovali ili ne“, suština je da istinski legitimitet promene Ustava u delu koji se odnosi na preambulu, načela, uređenje vlasti, ljudska i manjinska prava i slobode, može postojati samo u slučaju kada je promena Ustava potvrđena referendumom na kojem je glasalo više od polovine birača upisanih u birački spisak. Svaka druga mogućnost je nelegitimna i predstavlja iluziju legitimiteta.
Takođe, ovakvim tumačenjem potrebnih uslova za punovažnost republičkog referenduma za promenu Ustava se republički referendum izjednačava sa savetodavnim referendumom, kategorijom regulisanom Zakonom o lokalnoj samoupravi, statutima jedinica lokalnih samouprava i Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije što je apsolutno nedopustivo.
Naime, putem savetodavnog referenduma se građani izjašnjavaju recimo o osnivanju nove opštine. Za uspeh savetodavnog referenduma nije bitno da na referendum izadje većina birača upisanih u birački spisak, ali isto tako, savetodavni referendum nije obavezujućeg karaktera.
Tumačenje ustavne odredbe o promeni Ustava na gore pomenut način je i nelogično. Ukoliko je ustavotvorac predvideo otežanu proceduru po kojoj se podnosi predlog za promenu Ustava u delu koji se odnosi na potrebnu većinu za usvajanje predloga za promenu Ustava, odnosno akta o promeni Ustava (dve trećine od ukupnog broja narodnih poslanika), kao i definisanjem slučajeva kada se promena Ustava mora staviti na potvrdjivanje referendumom od strane građana, zašto bi onda iko mogao pomisliti da je ustavotvorac želeo lakše uslove u pogledu potrebne većine za uspeh referenduma?
Navešću još jedan razlog zbog čega smatram da je ovakvo tumačenje navedene ustavne odredbe u pogledu potrebne većine za punovažnost referenduma besmisleno i ujedno ću jednim na, prvi pogled banalnim, primerom pojasniti pomalo zbunjujući naslov ovog teksta.
Siguran sam da ste se zapitali kakve veze imaju Ustav Republike Srbije i čarape? Zamislimo situaciju da želimo da obavežemo sve građane Srbije da u budućnosti koriste samo čarape zelene boje. Na primer, procenili smo da je nošenje čarapa zelene boje od vitalnog značaja za izgradnju društvene svesti, javnog morala i zaštitu nacionalnih interesa i da želimo da donesemo Zakon o obaveznom nošenju zelenih čarapa kako bi obavezali sve građane da u budućnosti koriste samo čarape zelene boje.
Ukoliko bi ovo pitanje izneli na republički referendum tada bi za utvrđivanje rezultata na referendumu i za njegovu punovažnost morali da budu ispunjeni uslovi propisani Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi, što znači da bi za ovo pitanje moralo da glasa više od polovine birača upisanih u birački spisak.
Šta je poenta ovog primera, pitate se? Upravo ovaj banalan primer „zelenih čarapa“ ukazuje na svu besmislenost tumačenja uslova za punovažnost referenduma za promenu Ustava u smislu da je nebitan ukupan broj birača upisanih u biračkih spisak.
Dalje, to znači da ukoliko se raspiše republički referendum za razmatranje bilo kog pitanja, ma koliko nam se to pitanje činilo besmisleno, da su potrebni da budu ispunjeni strožiji uslovi nego što je to slučaj sa referendumom za promenu Ustava.
Zaključujem da nam zagovornici prve teorije poručuju sledeće: da ukoliko želimo da promenimo Ustav, najznačajniji pravni akt jedne zemlje, kamen temeljac celokupnog pravnog sistema, da su nam potrebni blaži uslovi u pogledu referenduma (većina birača nezavisno od broja izašlih) nego što je to slučaj sa nekim drugim pitanjem.
Ovo je ne samo besmisleno i nelegitimno, nego i u potpunoj suprotnosti sa duhom prava i zaštitom društvenih interesa.
Zagovornici druge teorije u odnosu na stav po pitanju nezavisnosti naše južne pokrajine kažu sledeće: ukoliko bi neko želeo da prizna nezavisnost Kosova i Metohije, to ne bi mogao da učini pod postojećim uslovima, a da ne prekrši Ustav Republike Srbije.
Dakle priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije, zahteva promenu Ustava i to u delu koji se odnosi na prembulu (u delu da je Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije), ali i u delu koji se odnosi na zakletvu predsednika republike – član 114. stav 4. Ustava – Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, ukuljučujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih gradjana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti.
Samo u slučaju promene preambule Narodna skupština Republike Srbije je obavezna da promenu Ustava stavi na republički referendum. Da li je lakše da se izvrši promena ustava sa olakšanim uslovima ili strožijim uslovima u pogledu punovažnosti referenduma i u čijem interesu je lakša promena Ustava, ostaviću vas da zaključite sami.
Pavle Gašpar
član Kluba za pravosuđe DJB
potpredsednik OO Dosta je bilo – Zemun
Mnogo je ovo komplikovano za obicnog gradjanina Srbije da shvati. Zna se definicija drzavnosti,zna se da je ona NEPROMENJIVA,zna se da vlada i presednik repunlike polazu zakletvu ustavu i stanovnistvu republike Srbije da ce svojim cinenjem cuvati suverenitet i integritet Srbije i svako dobro u interesu stanovnistva. U slucaju svega suprotnog tu je ustavni sud,oponent vladajuce garniture,vrhovni tuzioc,policija i vojska. O tome netreba RASPRAVLJATI,, zar ne ?
Narod interesuje siguran zivotni prostor,pozitivan ambijent i socijalna sigurnost,a komplikovanu politiku ostavlja Vama za parlament.
U slucaju zelje da se prizna nezavisnost Kosova, pored navedenog potrebno je promeniti jos jedan clan, i to Član 182: Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava.