Да се ово одиграва у прашумама Амазоније, прича би била смешна. Али, на жалост, одиграва се у центру Београда, у насељу које је омеђено улицама Карађорђева, Личка, Гаврила Принципа и Михалила Богићевића. Унутрашњи простор између ових зграда више личи на атомско склоништe или казамат, него на простор где би житељи могли да се одморе. Подигнуте су зграде веће него што су пројекти дозвољавали, подземне и надземне гараже. Наиме, на броју 50 некада је била омања здрада месне заједнице, које је срушена, а урбанистички план је предвиђао да се подигне нова зграда сличе величине како би било обезбеђено струјање вазвуха и како би се умањио несносни смрад издувних гасова возила и дим из зграда и кућа које се греју на чварста горива. Протести станара и натписи у неколико медија, нису осујетили намеру непознатих „инвеститора“ да подигну дупло већу зграду, која је једним делом затворила поглед станарима из улице Михаила Богићевича 5 и 7. У зимским месецима, када падне и смог, станари ни ноћу ни дању не отварају прозоре!
Урбанисти су предвидели пролаз за пешаке између зграде у Карађорђевој и две зграде у Гаврила Принципа (50 и 52), али од тога није било ништа. Пролаз је пресечен гвозденим оградама, као и део паркинга који више личи на казамат. Станари су сабијени бетоном и оградама са свих страна.
Мало зеленила које је остало, чинили су две тополе, старе више од 50 година и неколико омањих стабала, које је опстало код толико бетона и које је, такође, ту расло више од чеврт века. И то је било све. Рекло би се „један лист по становнику“. „Зеленило“ је највећу тололу исекло до корена. Голим око је било јасно да цело стабло није морало да се сече, већ само да се поткрешу ризичне гране. Али, људи са тестерама били су ригорозни. И тако је нестао највећи извор кисеоника у том простору.
Недавно сам писао да је приземље зграде у Гаврила Принципа 50 права депонија смећа и стециште клошара. Онда се појавила Еколошка инспекција општине Савски венац. Дошла је да рашчисти простор око поменуте зграде, али унутрашњост је и даље као контејнер за отпад. Но, прича је заправо о оних пар стабала која су ту, меду тонама бетона, расла скоро више година на местима где, апсолутно, нису сметала било коме и било чему. Уместо да натерају власника поменуте зграде да дође и уклони мини депонију, еколози су посекли и то мало стабала која су одолевала и бетону и смогу. Ако ,којим случајем, у будућности и посаде нова стабла, требаће неких тридесетак година да порасту до ових која су нестала под „еколошким“ тестерама. До тада, станари ће моћи да гледају само у стакло и бетон.
Предраг Жикић
координатор ОО Савски венац
Коментариши