Da se ovo odigrava u prašumama Amazonije, priča bi bila smešna. Ali, na žalost, odigrava se u centru Beograda, u naselju koje je omeđeno ulicama Karađorđeva, Lička, Gavrila Principa i Mihalila Bogićevića. Unutrašnji prostor između ovih zgrada više liči na atomsko sklonište ili kazamat, nego na prostor gde bi žitelji mogli da se odmore. Podignute su zgrade veće nego što su projekti dozvoljavali, podzemne i nadzemne garaže. Naime, na broju 50 nekada je bila omanja zdrada mesne zajednice, koje je srušena, a urbanistički plan je predviđao da se podigne nova zgrada sliče veličine kako bi bilo obezbeđeno strujanje vazvuha i kako bi se umanjio nesnosni smrad izduvnih gasova vozila i dim iz zgrada i kuća koje se greju na čvarsta goriva. Protesti stanara i natpisi u nekoliko medija, nisu osujetili nameru nepoznatih „investitora“ da podignu duplo veću zgradu, koja je jednim delom zatvorila pogled stanarima iz ulice Mihaila Bogićeviča 5 i 7. U zimskim mesecima, kada padne i smog, stanari ni noću ni danju ne otvaraju prozore!
Urbanisti su predvideli prolaz za pešake između zgrade u Karađorđevoj i dve zgrade u Gavrila Principa (50 i 52), ali od toga nije bilo ništa. Prolaz je presečen gvozdenim ogradama, kao i deo parkinga koji više liči na kazamat. Stanari su sabijeni betonom i ogradama sa svih strana.
Malo zelenila koje je ostalo, činili su dve topole, stare više od 50 godina i nekoliko omanjih stabala, koje je opstalo kod toliko betona i koje je, takođe, tu raslo više od čevrt veka. I to je bilo sve. Reklo bi se „jedan list po stanovniku“. „Zelenilo“ je najveću tololu iseklo do korena. Golim oko je bilo jasno da celo stablo nije moralo da se seče, već samo da se potkrešu rizične grane. Ali, ljudi sa testerama bili su rigorozni. I tako je nestao najveći izvor kiseonika u tom prostoru.
Nedavno sam pisao da je prizemlje zgrade u Gavrila Principa 50 prava deponija smeća i stecište klošara. Onda se pojavila Ekološka inspekcija opštine Savski venac. Došla je da raščisti prostor oko pomenute zgrade, ali unutrašnjost je i dalje kao kontejner za otpad. No, priča je zapravo o onih par stabala koja su tu, medu tonama betona, rasla skoro više godina na mestima gde, apsolutno, nisu smetala bilo kome i bilo čemu. Umesto da nateraju vlasnika pomenute zgrade da dođe i ukloni mini deponiju, ekolozi su posekli i to malo stabala koja su odolevala i betonu i smogu. Ako ,kojim slučajem, u budućnosti i posade nova stabla, trebaće nekih tridesetak godina da porastu do ovih koja su nestala pod „ekološkim“ testerama. Do tada, stanari će moći da gledaju samo u staklo i beton.
Predrag Žikić
koordinator OO Savski venac
Komentariši