Посланица ДЈБ Љупка Михајловска говорила је 17. октобра не скупштинском одбору о кварталном извештају о раду министарства рада април-јун 2017, док је на челу био још министар Александар Вулин.
Конкурси за унапређење положаја особа са инвалидитетом које расписује Министарство рада
У односу на министарство омладине и спорта које такође има конкурсе за омладину, Министарство рада слабо мери ефектe тих пројеката.
Често се финансирају пројекти који немају никаквог смисла, чији је циљ да задовоље плате запослених у тим организацијама, али на целу популацију особа са инвалидитетом, већина пројекта нема ширу слику. Било би добро да уведете неке инструменте за мерење ефеката тих пројекaта и да програмско финансирање не иде по личним афинитетима предодређеним савезима, већ да се мере ефекти и за саме особе са инвалидитетом и за друштво.
Запошљавање особа са инвалидитетом
Друга ствар је запошљавање особа са инвалидитетом према закону о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом. Често се излази са подацима колико смо особа са инвалидитетом запослили, али се никада не каже где су се оне запослиле и на којим профилима и уговорима.
Истраживање је показало да откад постоји тај закон, само један одсто особа са инвалидитетом ради на отвореном тржишту, док сви остали раде по неким центрима или самим организацијама особа са инвалидитетом. То није нити инклузивно, нити је припрема за неко укључивање у друштво. Доста се запослило по јавним радовима Националне службе за запошљавање, али то траје шест месеци и нико не каже да оне више не раде. Онда следеће године опет неке запослимо, а не кажемо да су то исти ти људи који су у међувремену остали без посла.
Закон о професионалној рехабилитацији није донео ништа добро особама са инвалидитетом. Буџет се пуни од послодаваца који не запошљавају особе са инвалидитетом. Велике компаније као НИС, Телеком, Тeленор не могу да нађу одговарајуће образовне профиле чак иако хоће да их запосле јер од оних који су пријављени на тржишту рада, готово 50 одсто нема никакву квалификацију. Дакле, ради се о припремању и образовању тих људи за тржиште рада, а онда тек можемо да говоримо о запошљавању.
Највећи парадокс је да за институције које се финансирају из буџета, није обавезујуће да запошљавају особе са инвалидитетом, а највећи терет је на бизнис сектору. Зато мислим да би држава требало својим примером да покаже како треба запослити особе са инвалидитетом, а да за бизнис сектор обезбеде подстицајне мере да би они запослили те људе. Знате да има државних органа који се баве инклузијом, а да нема ниједне особе са инвалидитетом запослене.
Jedan pogled sa praktične strane (od nekoga ko jako dugo radi u državnoj upravi i ima saradnju sa puno organa):
* da bi se negde (u nekoj zgradi) zaposlile “osobe sa invaliditetom” (verovatno one koje su vezane za invalidska kolica), potrebno je pre svega preraditi bar 2 toaleta (muški*ženski) tako da ih i te osobe koristiti – pod uslovom da ima dovoljno wc-kabina;
* ukoliko u zgradi nema lifta, nastaje problem kako da se takva osoba popne do svoje kancelarije. Problem može da bude i kretanje unutar same zgrade, naročito ako lifta nema ili su stepenice uske i/ili visoke. Kod ulaza u zgradu treba napraviti rampu (odn. kosinu) sa
odgovarajućim rukohvatom – pod uslovom da ima mesta za takvu rampu i da se može obezbediti dozvola za takve radove (ako zgrada ima istorijsku vrednost);
* u zgradama se obično nalazi više organa koji zajednički koriste neke prostorije (toalete, recimo) što povlači traženje saglasnosti od ostalih korisnika tih prostorija naročito ako niko od njih nema takve osobe;
* česta su spajanja ali i razdvajanja ministarstava, uprava itd. što obično uzrokuje preseljenje – u drugu zgradu, na drugi sprat ili u drugi deo zgrade odn. tamo gde nisu urađena prilagođavanja prostorija. Prilagođavati svuda prostorije zbog potreba relativno malog broja ljudi je neracionalno, skupo i komplikovano (zbog raznih dozvola ili saglasnosti drugih korisnika zgrade);
* da rezimiram: ovakva prilagođavanja, ako su tehnički moguća, imaju svoju cenu i ona nije mala. Adaptacije često nisu ni male ni jednostavne a za neke od njih (pristupne rampe ili prepravka ulaznog stepeništa) trebaju dozvole drugih institucija i/ili organa.