Јавна предузећа представљају значајан део економије и обезбеђују неке од основних инфраструктурних услуга грађанима и привреди. Готово цео сектор јавних предузећа у Србији, формиран за пружање услуга на локалном, регионалном и националном нивоу, остао је у државном власништву, укључујући и најзначајнија у области производње и транспорта енергије, телекомуникација, железничког и авио саобраћаја.
Запошљавају готово 150.000 људи, што је скоро једна осмина укупног броја запослених у предузећима Србије. Укупно је 727 јавних и јавно-комуналних предузећа, и то 36 јавних предузећа чији је оснивач Република Србија, три чији је оснивач АП Војводина и 688 чији је оснивач јединица локалне самоуправе, односно Покрајина.
Извештај Еврпске комисије о напретку Србије за 2016. годину указује да су потребни „значајни напори за спровођење управљачке одговорности и интерне контроле на свим нивоима управе и у јавним предузећима.“ Такође се наводи да су јавна предузећа „посебно осетљива на корупцију“.
Независни надзор и капацитет за рано откривање незаконитог понашања или сукоба интереса у управљању државним предузећима су неразвијени. Одељењима интерне контроле недостаје опрема, средства и стручни кадрови. Нису навели, али најважнији је недостатак политичке воље.
Квалитет управљања и располагања имовином државе представља важно политичко питање, а јавност је заинтересована да се имовина користи рационално, транспарентно и за остваривање јавних, а не приватних и партијских интереса. Јавна предузећа представљају предузећа која се оснивају у различитим организационим формама ради обављања делатности од општег, јавног интереса и у чијем основном капиталу држава, директно или индиректно, има већинско власништво.
Кључни проблем јавних предузећа се тиче великог утицаја политике на дневне, али и на стратешке одлуке, као и тога што служе за одржавање стандарда грађана, нарочито у светлу изборних циклуса. Зато је неопходно осигурати независност надзорних одбора који контролишу рад директора, како би могли одбити притиске владе уколико се косе са њиховим професионалним интегритетом.
Изазов за осниваче је да уравнотежи бројне и често међусобно супротстављене циљева при управљању овим предузећима. Као власник, треба да осигура да ова предузећа послују ефикасно, али и да води политику инвестиција која ће осигурати њихову дугорочну одрживост. Као регулатор, треба да осигура да су тарифе компатибилне са ефикасним дугорочним пословањем, али и да заштити потрошаче од евентуалне злоупотребе монополског положаја.
У високополитизованом контексту политички именовани чланови надзорних одбора и извршни директори једино полажу рачуне странкама које су их номиновале за ове позиције.
Из овога нужно следи да једино јасно изражена политичка воља и јасна порука представницима политичких странака ангажованим у јавним предузећима од стране партијских руководстава, може да доведе до пуне примене законских правила у пословања у јавним предузећима.
Велика јавна предузећа остварују лоше оперативне резултате, немају довољне подстицаје за повећавање ефикасности и суочена су са притисцима да цене услуга држе на социјално прихватљивом нивоу.
Као резултат, ниво инвестиција је низак и угрожава дугорочну одрживост пословања неких од ових предузећа. Знатан број неефикасно послује, и у збиру она остварују велике губитке. Многа од њих опстају захваљујући обилној подршци државе, путем директних и индиректних субвенција.
Локална јавна предузећа су хетерогена група од 688 локалних предузећа, чији су оснивач општине или градови, а запошљавају око 70.000 запослених. Већина од њих (350) су локална комунална предузећа, од којих нека пружају своје услуге као природни монополи, укључујући предузећа за водовод и канализацију.
Постоји доста локалних предузећа која пружају комерцијалне услуге (паркинг сервиси, предузећа за одржавање пијаца, за одржавање гробаља…) На крају, ту је и група предузећа која пружају некомерцијалне услуге, као предузећа за паркове, чишћење улица итд. Проблеми у функционисању локалних јавних предузећа су слични онима који су сметња и у раду јавних предузећа на нивоу Републике Србије:
• ефикасност предузећа, која је у просјеку ниска, знатно варира од једне до друге локалне самоуправе;
• процес именовања менаџмента је исполитизован;
• одговорност за резултате није основ оцењивања рада менаџмента;
• локална предузећа у збиру остварују високе губитке и примају знатне субвенције.
Оснивају се и послују у складу са „Законом о јавним предузећима“, из марта 2016. године, који уређује услове и начин обављања делатности од општег интереса, као и законом којим се уређује правни положај привредних друштава. Органе управљања у јавним предузећима чине надзорни одбор и директор. Надзорни одбор именује Влада када је оснивач Република, а када је оснивач Покрајина или јединица локалне самоуправе, статутом се одређује орган који ће га именовати.
Анализа функционисања јавног сектора у Србији указује да се и поред релативно коректно уређеног правног и институционалног оквира у вези са транспарентношћу и одговорношћу јавних предузећа, доминира пракса нетранспарентног понашања у вези са планирањем и извештавањем, што је резултат превелике партократије и огромне политизације рада јавног сектора.
Директори су постављени у вд статусу, који је истекао у марту ове године. Од тада су сви противно закону дуже или краће обављали те функције. Надзорни одбору су још критичнији јер су у њих именовани председници и чланови који не испуњавају законске услове. Најчешћи им је проблем недостатак радног искуства од најмање 3 године, повезаног са пословима ЈП (Чл.18, ст. 1, тач 4).
На последње три седнице Скупштине АПВ смо о томе расправљали са ресорним секретарима. Након њихове упорне одбране неодбрањивог, поднели смо у септембру Уставном суду Србије да донесе решење по нашој иницијативи за испитивање законитости. Да ли власт заиста не може да именује компетентне и професионалне људе? Могуће, али разлог је пре у систему партијске контроле над недовољно професионалним надзорним одборима, а преко њих – екстракцији државне имовине у партијске и приватне рачуне.
Шта урадити да би се нешто унапредило?
Најпре поштовати законски оквир, а затим код његове евентуалне измене, следити добру компаративну праксу. На пример Холандију, коју осим као уставну монархију, перципирамо и као земљу владавине права и парламентарне демократије, уједињену, али истовремено и децентрализовану. Краљевина Холандија се може сматрати једном од земаља у којој је комплетан правни и институционални оквир ЈП најдаље отишао у усклађивању са постојећим директивама и најбољим праксама ЕУ.
Разликују се три нивоа власти у Холандији: • влада са 11 министарстава која управља земљом, • регионална власт која се реализује кроз 12 провинција, • локални ниво власти са 393 општине . Уз то, постоји низ аутономних административних институција установљених од стране Владе, које обављају поверене задатке на прецизно дефинисан и транспарентан начин.
Посебан облик власти представљају управе за воде којих има 24 и независне су у свом деловању. Оне имају задатак заштите од поплава, обезбеђење довољних количина здраве и чисте воде и управљање третманом отпадних вода.
Када Влада Холандије улази у значајније власништво појединих компанија: • одређено предузеће треба да реализује велике инфраструктурне пројекте који су у националном интересу, као што је проширење највеће европске луке у Ротердаму • системски значајно приватно предузеће доспе у велику кризу (финансијски конгломерати АБН АМРО, АСР и СНС Реал)
Сама Влада Холандије дели државна предузећа у три категорије:
1. перманентна – компаније за које Влада сматра да држава треба да има већинску контролу, а одговорне су за виталну инфраструктуру, нпр. аеродром у Амстердаму (14. у свету и 5. у Европи по броју путника), националне железнице, лука Ротердам, Гасуние – инфраструктура за транспорт гаса, Теннет – највећи европски оператер преносног система електричне енергије, који уз Холандију покрива и део Њемачке.
2. неперманентна – компаније за које Влада сматра да није потребно да их има у свом портфолију и које планира продати што пре, као нпр. Државна лутрија и Холандски казино.
3. привремена – компаније које су првенствено велике финансијске институције (АБН АМРО, АСР и СНС Реал) и које ће се „вратити“ приватном сектору чим се постигне њихова релативна стабилност, а тржиште покаже заинтересованост за транзицију власништва, тј. реприватизацију.
Политика Владе је да заштити јавни интерес кроз улогу активног акционара који обезбеђује ефикасност у операцијама предузећа. Она се фокусира првенствено на сљедеће области:
• стратегија – неопходно је да стратегија служи јавном интересу и држава активно учествује у свим изменама и допунама стратешких докумената;
• ефикасност и профитабилност – управни одбор предузећа је одговоран за стварање профита. Држава поставља циљеве у погледу стопе поврата и систематски надгледа перформансе компаније;
• капитал и управљање – капиталне позиције се контролишу путем финансијских извештаја, а држава као главни акционар усваја годишње извештаје компанија те одлучује о политици дивиденди и годишњој дистрибуцији профита;
• инвестиције – у капацитету акционара, Холандија користи право одлучивања о већим инвестиционим подухватима (и сама законска решења налажу доношење одлуке од стране акционара када инвестиција прелази 1/3 укупне имовине компаније);
• постављења – води се рачуна о компетенцијама чланова извршних и надзорних одбора те укупном балансу унутар управљачких тела, у погледу различитих искустава, знања и способности;
• плате и накнаде управљачког особља – скупштина акционара одређује политику награђивања за извршне руководиоце, на предлог надзорног одбора;
• корпоративно управљање – државна предузећа имају обавезу да се придржавају „Кодекса корпоративног управљања Краљевине Холандије“, са бројним одредбама о задацима и процедурама које се односе на чланове извршних и надзорних одбора
Уз наведени пример добре холандске праксе, додатно решење је да власт прихвати критике на постојеће стање и коригује се у складу са тим. Најсвежији пример је извештај Транспарентности Србија о Политичком утицају на јавна педузећа и медије, који и вама препоручујуемо да погледате.
https://www.youtube.com/watch?v=musJND3iIP8&t=1065s
https://www.youtube.com/watch?v=MAUIXaSgj-k&pbjreload=10
Александар Зеленски
Посланик у Скупштини АП Војводине
Bas dobar tekst.Obavezno procitati
Da li moze jedan tekst o javnim preduzecima u gradu Beogradu, po svakoj opstini pojedinacno? Npru Mladenovcu toliko sa toliko ukupno zaposlenih, toliko Novi Beograd, toliko Rakovica…znacilo bi svima da vide kolika je masinerija u Beogradu.
Iako formalno više javna preduzeća na koja se primenjuje Zakon o javnim preduzećima, postoje “firme” slične njima – lokalne samouprave su često osnivači i kulturnih ustanova, za koje važi Zakon o kulturi, i gde ima još više prostora za manipulisanje novcem i ubacivanje partijskih kadrova nego u javnim preduzećima. Volela bih da vidim podatak o broju tih kulturnih ustanova (veoma veoma sličnih javnim preduzećima) a to bi još povećalo ovu cifru od 688.