Javna preduzeća predstavljaju značajan deo ekonomije i obezbeđuju neke od osnovnih infrastrukturnih usluga građanima i privredi. Gotovo ceo sektor javnih preduzeća u Srbiji, formiran za pružanje usluga na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou, ostao je u državnom vlasništvu, uključujući i najznačajnija u oblasti proizvodnje i transporta energije, telekomunikacija, železničkog i avio saobraćaja.
Zapošljavaju gotovo 150.000 ljudi, što je skoro jedna osmina ukupnog broja zaposlenih u preduzećima Srbije. Ukupno je 727 javnih i javno-komunalnih preduzeća, i to 36 javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija, tri čiji je osnivač AP Vojvodina i 688 čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, odnosno Pokrajina.
Izveštaj Evrpske komisije o napretku Srbije za 2016. godinu ukazuje da su potrebni „značajni napori za sprovođenje upravljačke odgovornosti i interne kontrole na svim nivoima uprave i u javnim preduzećima.“ Takođe se navodi da su javna preduzeća „posebno osetljiva na korupciju“.
Nezavisni nadzor i kapacitet za rano otkrivanje nezakonitog ponašanja ili sukoba interesa u upravljanju državnim preduzećima su nerazvijeni. Odeljenjima interne kontrole nedostaje oprema, sredstva i stručni kadrovi. Nisu naveli, ali najvažniji je nedostatak političke volje.
Kvalitet upravljanja i raspolaganja imovinom države predstavlja važno političko pitanje, a javnost je zainteresovana da se imovina koristi racionalno, transparentno i za ostvarivanje javnih, a ne privatnih i partijskih interesa. Javna preduzeća predstavljaju preduzeća koja se osnivaju u različitim organizacionim formama radi obavljanja delatnosti od opšteg, javnog interesa i u čijem osnovnom kapitalu država, direktno ili indirektno, ima većinsko vlasništvo.
Ključni problem javnih preduzeća se tiče velikog uticaja politike na dnevne, ali i na strateške odluke, kao i toga što služe za održavanje standarda građana, naročito u svetlu izbornih ciklusa. Zato je neophodno osigurati nezavisnost nadzornih odbora koji kontrolišu rad direktora, kako bi mogli odbiti pritiske vlade ukoliko se kose sa njihovim profesionalnim integritetom.
Izazov za osnivače je da uravnoteži brojne i često međusobno suprotstavljene ciljeva pri upravljanju ovim preduzećima. Kao vlasnik, treba da osigura da ova preduzeća posluju efikasno, ali i da vodi politiku investicija koja će osigurati njihovu dugoročnu održivost. Kao regulator, treba da osigura da su tarife kompatibilne sa efikasnim dugoročnim poslovanjem, ali i da zaštiti potrošače od eventualne zloupotrebe monopolskog položaja.
U visokopolitizovanom kontekstu politički imenovani članovi nadzornih odbora i izvršni direktori jedino polažu račune strankama koje su ih nominovale za ove pozicije.
Iz ovoga nužno sledi da jedino jasno izražena politička volja i jasna poruka predstavnicima političkih stranaka angažovanim u javnim preduzećima od strane partijskih rukovodstava, može da dovede do pune primene zakonskih pravila u poslovanja u javnim preduzećima.
Velika javna preduzeća ostvaruju loše operativne rezultate, nemaju dovoljne podsticaje za povećavanje efikasnosti i suočena su sa pritiscima da cene usluga drže na socijalno prihvatljivom nivou.
Kao rezultat, nivo investicija je nizak i ugrožava dugoročnu održivost poslovanja nekih od ovih preduzeća. Znatan broj neefikasno posluje, i u zbiru ona ostvaruju velike gubitke. Mnoga od njih opstaju zahvaljujući obilnoj podršci države, putem direktnih i indirektnih subvencija.
Lokalna javna preduzeća su heterogena grupa od 688 lokalnih preduzeća, čiji su osnivač opštine ili gradovi, a zapošljavaju oko 70.000 zaposlenih. Većina od njih (350) su lokalna komunalna preduzeća, od kojih neka pružaju svoje usluge kao prirodni monopoli, uključujući preduzeća za vodovod i kanalizaciju.
Postoji dosta lokalnih preduzeća koja pružaju komercijalne usluge (parking servisi, preduzeća za održavanje pijaca, za održavanje grobalja…) Na kraju, tu je i grupa preduzeća koja pružaju nekomercijalne usluge, kao preduzeća za parkove, čišćenje ulica itd. Problemi u funkcionisanju lokalnih javnih preduzeća su slični onima koji su smetnja i u radu javnih preduzeća na nivou Republike Srbije:
• efikasnost preduzeća, koja je u prosjeku niska, znatno varira od jedne do druge lokalne samouprave;
• proces imenovanja menadžmenta je ispolitizovan;
• odgovornost za rezultate nije osnov ocenjivanja rada menadžmenta;
• lokalna preduzeća u zbiru ostvaruju visoke gubitke i primaju znatne subvencije.
Osnivaju se i posluju u skladu sa „Zakonom o javnim preduzećima“, iz marta 2016. godine, koji uređuje uslove i način obavljanja delatnosti od opšteg interesa, kao i zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava. Organe upravljanja u javnim preduzećima čine nadzorni odbor i direktor. Nadzorni odbor imenuje Vlada kada je osnivač Republika, a kada je osnivač Pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, statutom se određuje organ koji će ga imenovati.
Analiza funkcionisanja javnog sektora u Srbiji ukazuje da se i pored relativno korektno uređenog pravnog i institucionalnog okvira u vezi sa transparentnošću i odgovornošću javnih preduzeća, dominira praksa netransparentnog ponašanja u vezi sa planiranjem i izveštavanjem, što je rezultat prevelike partokratije i ogromne politizacije rada javnog sektora.
Direktori su postavljeni u vd statusu, koji je istekao u martu ove godine. Od tada su svi protivno zakonu duže ili kraće obavljali te funkcije. Nadzorni odboru su još kritičniji jer su u njih imenovani predsednici i članovi koji ne ispunjavaju zakonske uslove. Najčešći im je problem nedostatak radnog iskustva od najmanje 3 godine, povezanog sa poslovima JP (Čl.18, st. 1, tač 4).
Na poslednje tri sednice Skupštine APV smo o tome raspravljali sa resornim sekretarima. Nakon njihove uporne odbrane neodbranjivog, podneli smo u septembru Ustavnom sudu Srbije da donese rešenje po našoj inicijativi za ispitivanje zakonitosti. Da li vlast zaista ne može da imenuje kompetentne i profesionalne ljude? Moguće, ali razlog je pre u sistemu partijske kontrole nad nedovoljno profesionalnim nadzornim odborima, a preko njih – ekstrakciji državne imovine u partijske i privatne račune.
Šta uraditi da bi se nešto unapredilo?
Najpre poštovati zakonski okvir, a zatim kod njegove eventualne izmene, slediti dobru komparativnu praksu. Na primer Holandiju, koju osim kao ustavnu monarhiju, percipiramo i kao zemlju vladavine prava i parlamentarne demokratije, ujedinjenu, ali istovremeno i decentralizovanu. Kraljevina Holandija se može smatrati jednom od zemalja u kojoj je kompletan pravni i institucionalni okvir JP najdalje otišao u usklađivanju sa postojećim direktivama i najboljim praksama EU.
Razlikuju se tri nivoa vlasti u Holandiji: • vlada sa 11 ministarstava koja upravlja zemljom, • regionalna vlast koja se realizuje kroz 12 provincija, • lokalni nivo vlasti sa 393 opštine . Uz to, postoji niz autonomnih administrativnih institucija ustanovljenih od strane Vlade, koje obavljaju poverene zadatke na precizno definisan i transparentan način.
Poseban oblik vlasti predstavljaju uprave za vode kojih ima 24 i nezavisne su u svom delovanju. One imaju zadatak zaštite od poplava, obezbeđenje dovoljnih količina zdrave i čiste vode i upravljanje tretmanom otpadnih voda.
Kada Vlada Holandije ulazi u značajnije vlasništvo pojedinih kompanija: • određeno preduzeće treba da realizuje velike infrastrukturne projekte koji su u nacionalnom interesu, kao što je proširenje najveće evropske luke u Roterdamu • sistemski značajno privatno preduzeće dospe u veliku krizu (finansijski konglomerati ABN AMRO, ASR i SNS Real)
Sama Vlada Holandije deli državna preduzeća u tri kategorije:
1. permanentna – kompanije za koje Vlada smatra da država treba da ima većinsku kontrolu, a odgovorne su za vitalnu infrastrukturu, npr. aerodrom u Amsterdamu (14. u svetu i 5. u Evropi po broju putnika), nacionalne železnice, luka Roterdam, Gasunie – infrastruktura za transport gasa, Tennet – najveći evropski operater prenosnog sistema električne energije, koji uz Holandiju pokriva i deo Njemačke.
2. nepermanentna – kompanije za koje Vlada smatra da nije potrebno da ih ima u svom portfoliju i koje planira prodati što pre, kao npr. Državna lutrija i Holandski kazino.
3. privremena – kompanije koje su prvenstveno velike finansijske institucije (ABN AMRO, ASR i SNS Real) i koje će se „vratiti“ privatnom sektoru čim se postigne njihova relativna stabilnost, a tržište pokaže zainteresovanost za tranziciju vlasništva, tj. reprivatizaciju.
Politika Vlade je da zaštiti javni interes kroz ulogu aktivnog akcionara koji obezbeđuje efikasnost u operacijama preduzeća. Ona se fokusira prvenstveno na sljedeće oblasti:
• strategija – neophodno je da strategija služi javnom interesu i država aktivno učestvuje u svim izmenama i dopunama strateških dokumenata;
• efikasnost i profitabilnost – upravni odbor preduzeća je odgovoran za stvaranje profita. Država postavlja ciljeve u pogledu stope povrata i sistematski nadgleda performanse kompanije;
• kapital i upravljanje – kapitalne pozicije se kontrolišu putem finansijskih izveštaja, a država kao glavni akcionar usvaja godišnje izveštaje kompanija te odlučuje o politici dividendi i godišnjoj distribuciji profita;
• investicije – u kapacitetu akcionara, Holandija koristi pravo odlučivanja o većim investicionim poduhvatima (i sama zakonska rešenja nalažu donošenje odluke od strane akcionara kada investicija prelazi 1/3 ukupne imovine kompanije);
• postavljenja – vodi se računa o kompetencijama članova izvršnih i nadzornih odbora te ukupnom balansu unutar upravljačkih tela, u pogledu različitih iskustava, znanja i sposobnosti;
• plate i naknade upravljačkog osoblja – skupština akcionara određuje politiku nagrađivanja za izvršne rukovodioce, na predlog nadzornog odbora;
• korporativno upravljanje – državna preduzeća imaju obavezu da se pridržavaju „Kodeksa korporativnog upravljanja Kraljevine Holandije“, sa brojnim odredbama o zadacima i procedurama koje se odnose na članove izvršnih i nadzornih odbora
Uz navedeni primer dobre holandske prakse, dodatno rešenje je da vlast prihvati kritike na postojeće stanje i koriguje se u skladu sa tim. Najsvežiji primer je izveštaj Transparentnosti Srbija o Političkom uticaju na javna peduzeća i medije, koji i vama preporučujuemo da pogledate.
https://www.youtube.com/watch?v=musJND3iIP8&t=1065s
https://www.youtube.com/watch?v=MAUIXaSgj-k&pbjreload=10
Aleksandar Zelenski
Poslanik u Skupštini AP Vojvodine
Bas dobar tekst.Obavezno procitati
Da li moze jedan tekst o javnim preduzecima u gradu Beogradu, po svakoj opstini pojedinacno? Npru Mladenovcu toliko sa toliko ukupno zaposlenih, toliko Novi Beograd, toliko Rakovica…znacilo bi svima da vide kolika je masinerija u Beogradu.
Iako formalno više javna preduzeća na koja se primenjuje Zakon o javnim preduzećima, postoje “firme” slične njima – lokalne samouprave su često osnivači i kulturnih ustanova, za koje važi Zakon o kulturi, i gde ima još više prostora za manipulisanje novcem i ubacivanje partijskih kadrova nego u javnim preduzećima. Volela bih da vidim podatak o broju tih kulturnih ustanova (veoma veoma sličnih javnim preduzećima) a to bi još povećalo ovu cifru od 688.