Ми у средњим годинама (а и старији) се лепо сећамо очекивања која смо имали 2000-те године. До тада смо делимично успешно и неуспешно пловили водама комунизма али су се светски трендови променили па је био ред и на нас да се мењамо. С обзиром да тадашња, Милошевићева, власт није приметила те глобалне промене и није узела активно учешће у њима, ми смо 90-тих увучени у серију ружних догађаја потпуно непотребно. Неприпремљени и са мноштвом лоших политичких одлука, прошли смо један много „грозан“ период. Онда долази 2000-та година, креће капитализам и нова „демократска“ владавина.
То је био моменат кад је друштво имало велика очекивања. Отворили смо се према свету, било је више новца, почели смо да путујемо, некако је народ продисао. Нико није обраћао пажњу на посао који је био пред нама. Тај посао је био доста озбиљан а мало ко је водио рачуна да се добро обави.
Кад нека држава прелази са комунистичког на капиталистички модел уређења, тај период промене се зове ТРАНЗИЦИЈА. Она некад траје 10, некад 15, некад и више година али поента је да тај период постоји и да га треба схватити врло озбиљно јер од исхода транзиције зависи будућност државе. Буквално.
У чему се онда састоји та транзиција? У комунистичком моделу пословања, привреда је прилично затворена и као таква може да послује унутар државе на контролисаном тржишту и да то функционише сасвим задовољавајуће. То смо видели још из Титовог времена где је управљање комунистичким моделом било сасвим добро вођено па је стандард становништва и активност привреде у то време био, гледано из данашњег угла, непојмиво висок. Југославија је тада била и војна и економска сила у европи.
Иначе, за све оне који се питају, шта је боље, комунизам или капитализам, треба да знате да – НЕМА ОДГОВОРА. Можете да се расправљате до судњег дана и нећете доћи до решења. И једно и друго уређење, ако се разуме како функционишу и ако се правилно воде, могу да дају фантастичне резултате. Једино што је незгодно, јесте да нека мала земља одржава систем супротно од онога који је глобално прихваћен у том тренутку. И тако, светски трендови су се променили, комунизам више није био „ин“ већ то постаје капитализам. Државе полако прелазе на нови модел, они који су паметни прелазе самостално а они други бивају мучним методама „убеђени“ да пређу. Ми смо нажалост били у овој другој колони тако да код нас капитализам „долази“ тек 2000-те године што нас чини међу последњима који су се „преобразили“.
Тада почиње тај чувени период транзиције. У том периоду држава мора да се припрема за тржишни модел пословања. То значи да све фирме, које су до тада функционисале у строго контролисаном домаћем тржишту, морају да се прилагоде отварању ка иностранству и конкурентном пословању. Задатак тадашње „демократске“ власти је био да постојећу индустрију која је тада постојала (није нешто али је ипак постојала), кроз период транзиције сачувају, реформишу и пусте на светско тржиште. Такође им је задатак био да широке народне масе упознају са терминима као што су слободно тржиште и предузетништво јер је разумевање капиталистичког модела кључно битно како би се у њему добро сналазили. Оно што је добра страна транзиције је што у том периоду у земљу улази много новца. То су разни приступни фондови, бесповратне помоћи, јефтини кредити… другим речима, новца колико хоћете.
Уосталом, то смо сви и приметили у првој половини 2000-тих. Оно што је требало да се уради са њим, јесте да се домаћа индустрија, упоредо са процесом приватизације, унапреди, реформише и прилагоди савременом тржишном пословању. Јер тај новац неће вечно долазити, долази само тих 10-ак година транзиције и шта се у том времену учини, то нам је. То је био задатак „демократске“ власти у то време. Да нас са тим новцем проведе кроз транзицију, да се индустрија обнови, прешалта на тржишни модел пословања и кад престане доток новца и јефтиних кредита, да држава тј. сви ми имамо од нечега да живимо.
Међутим, то није учињено. Толики новац је потрошен… нестао, како год. Индустрија није сачувана већ напротив, и то мало што је постојало је уништено. Када погледамо период 2000-2012 године, које су обележиле „демократске“ власти, који је заправо и златни период транзиције, видимо да апсолутно ништа корисно није учињено. Држава је комплетно остала без индустрије, све велике фабрике и предузећа су опљачкана и уништена а новац који смо добијали из иностранства потрошен на глупости (и по разним приватним џеповима). И сад кад је прошао период транзиције, кад је престао доток свежег и јефтиног новца из иностранства, ми видимо да држава нити има привреду, нити индустрију и да не постоји никаква шанса да самостално функционише. Нисмо искористили тај период и такву шансу више никада нећемо добити. Сада без икакве индустрије, држава може да живи једино од земљорадње и тако што ће наши радници бити јефтина радна снага странцима. Сумирано, резултати „демократске“ власти су да нам је држава враћена у средњи век и да практично себе можемо да сматрамо колонијом у неком савременом смислу. Наравно, једне демократе ће изјавити како за пљачкашку приватизацију нису оно одговорни него друге демократе али то је само јефтин изговор. Наиме, ако ви преузмене власт и наследите неки лош посао, а затим све то исто наставите да радите, ништа не зауставите и никога не процесуирате, то онда значи да сте заједно у томе. Сви изговори падају у воду.
И даље како године пролазе, видимо како изгледа та пропуштена шанса. Сад функционишемо по принципу неконтролисаног узимања кредита из иностранства (док нам дају) и довлачења страних инвеститора где им нудимо јефтину робовску радну снагу. Више ништа не можемо да понудимо. Просто немамо. Видимо како су свуда штрајкови, радници се буне што су робови али решења нема. Цењена „демократска“ власт нам је оставила једино могућност да будемо робови. Бунили се или не бунили се, немамо куд. Странци нам више кредите неће давати (барем не јефтине), немамо индустрију да привређује, значи морамо да прихватимо сопствену улогу да смо колонија и да нас странци виде само као јефтину радну снагу.
Зашто је све ово битно? Па, 2012 године је Србија раскрстила са „демократском“ владавином и државу је преузела „напредна“ владавина. Очигледно је да је „напредна“ владавина комплетно наставила исти посао који је радила „демократска“ владавина и то је савим јасно јер нема никаквих промена на боље. Уосталом, и сами видимо уназад пар година да нам је фокус привреде управо привлачење страних „инвеститора“ којима се нуди јефтина робовска радна снага. И иде се ка томе да буде горе. Јер ни демократе ни напредни немају решење. Поједностављено речено, ни једни ни други нису дорасли озбиљном послу какво је вођење државе а да то иде на боље.
Па где је онда решење? Решење је у новим људима, новој политичкој сцени и комплетном заокрету у политици. Ако гледамо шта је учињено до сада, од 2000-те па до данас, нови људи не могу никако да буду гори, могу само да буду бољи. Али је дефинитивно битно да урадимо комплетну промену политичке сцене, комплетен рестарт, јер не можемо да идемо напред са бајатим људима. Оно што даје позитивне сигнале јесте што се у скорије време на политичкој сцени појављују неки нови људи. Нова енергија. То је свакако добро. Међутим, и даље има проблема. Рецимо, неки нови политичари и даље сарађују са бајатим политичарима (односно, демократама) и најављују заједнички повратак на власт. То је прилично несхватљиво и потпуно лоше за државу која је и због демократа и због напредних већ у свакако лошем стању. Која је поента да на власт поново дође иста екипа људи која је већ била на власти и после које је све уништено и доведено у стање колонијализма? Која је поента да се демократска и напредна власт поново ротирају? Шта би се тиме добило? Ништа наравно.
Ако би упоредили њихову владавину, и једних и других, демократских и напредних, коју су обележиле партијско запошљавање, буразерско пословање, пљачкашке приватизације, тајни уговори и сличне негативне ствари, видели би да нема никакве разлике. Зашто поново тежимо томе да Мурта замени Курту? Просто морају нови људи. Стара политика и стари људи морају у историју иначе нећемо ићи напред. Лидери нове политичке сцене не би требало да кваре будућност грађана тиме што би се „лепили“ за политичаре прошлости. Ова држава је од њих доста пропатила и време је да се крене напред. Мора доста тога да се уради. Све оно што је пропуштено у транзицији да се одради, мора сад, али на тежи начин, без новца. Зато треба паметном политиком да идемо ка следећим изборима па да се изборимо за неку нову и бољу власт која долази од нових и бољих људи.
Саша Гошовић
Члан ДЈБ, ОО Палилула
Коментариши