Шта је спорно у вези са дуалним образовањем

Вероватно је свима позната анегдота или урбана легенда, јер нико поуздано не може потвдити да ли се то стварно десило или не, да је Тито пролазећи поред града Смедерева упитао: “Шта има у овом граду?“ А неко је одговорио „много грожђа“. Помисливши да је чуо гвожђа, рекао је: „Саградите овде фабрику гвожђа“, те је тако настала чувена смедеревска железара.

Сличан је принцип, сада већ извесно, примењен када је неко дошао на идеју да се у образовни систем Србије уведе дуално образовање.

Некадашњи премијер, а данас председник, Александар Вучић, обилазећи Аустрију и Немачку са својим сарадником Себастијаном Курцом чуо је реченицу „дуално образовање даје веома добре ефекте и за систем образовања и за привреду, али…“, када је Вучићу, кажу неименовани извори, зазвонио телефон. Пуком случајношћу, баш тада га је позвао тадашњи министар просвете Срђан Вербић желећи да га пита за распоред обиласка школских тоалета, када је он узбуђено викнуо: „Уводимо дуално образовање“.

Вербић је на то упитао: „Јесте ли рекли рурално образовање?“. „Не, рекао сам дуално. Кажи тамо да се спреми један закон. У ромингу сам. Ћао.“ Курц није успео да доврши остатак реченице која је требало да гласи „само када је реч о земљама које имају развијену индустријску производњу“. Кад је Вучић прекинуо разговор, кажу неименовани извори, намигнуо је Себастијану и тихо му шапнуо „имаћемо најјефтинију радну снагу на свету, сува су ми уста, хајмо негде на пиће“.

Од тог догађаја, до 10. октобра 2017. године, када је припремљени Предлог закона о дуалном образовању поднет Народној скупштини од стране Владе Републике Србије, прошло је неколико година. У међувремену, медији су с времена на време најављивали Закон, неко га је стварно и написао и да не заборавим, Вербић више није министар.

Шта је спорно у вези са концептом дуалног образовања?

Анализирајући Предлог закона, прва ствар која је нејасна је због чега се Закон усваја сада а треба да ступи на снагу тек од школске 2019/2020. године. Најближи тачном одговору је да се јавности овом темом скреће пажња са егзистенцијалих питања као што су рекордно ниска стопа запослености, рекордно мале плате и пензије и рекордно висока стопа напуштања Србије.

Неки злонамерници шире причу да је садашњи министар просвете Младен Шарчевић добар менаџер и преговарач па је успео да одложи примену закона за две године, надајући се да Закон уствари никада неће почети да се примењује.

Србија је земља у којој су пропале и неразвијене готово све индустријске гране. С друге стране дају се огромне субвенције страним инвеститорима да отварају фабрике у којима раде наши људи чије су зараде најчешће минималне. Под оваквим околностима уводити дуално образовање значи од младих људи правити јефтину радну снагу која ће радити у страним компанијама које послују у Србији.

У члану 6 Предлога закона пише да ученик дневно може проводити до 6 сати у учењу кроз рад односно највише 30 сати недељно. Ученици толико времена не проведу ни у школи па се поставља питање да ли је продуктивно да особа старости између 15 и 19 година, која се школује, проводи готово 4 радна дана код неког послодавца.

Предлог закона не дефинише прогресиван раст броја радних сати од прве до треће или четврте године и остављена је могућност да неко већ од првог разреда средње школе проводи по 6 сати код послодавца. Предлогом закона није дефинисано по ком критеријуму ће се вршити одабир ученика.

Члан 21 односи се на закључивање уговора о учењу кроз рад између ученика и послодавца односно родитеља или другог законског старатеља. Овде није прецизно дефинисано да ли ученик може потписати уговор без сагласности родитеља као ни то да ли родитељ може потписати уговор без сагласности ученика. Према члану 25 Закона о раду лице мађе од 18 година може да заснује радни однос само уз писану сагласност родитеља. Предлогом закона о дуалном образовању није разјашњено ко је важећи потписник уговора.

Члан који у пракси може довести до великих контроверзи је члан 34 који гласи:

Финансијско обезбеђење ученика

Члан 34.

Ученик који обавља учење кроз рад има право на накнаду за учење кроз рад.

Накнада за учење кроз рад исплаћује се једном месечно најкасније до краја текућег месеца за претходни месец по сваком сату проведеном на учењу кроз рад у нето висини од најмање 70% минималне цене рада у складу са законом.

Накнаду из става 2. овог члана сноси послодавац.

Када се одредба овог члана примени, то значи да ученик који проведе максималан број сати недељно у учењу кроз рад, а то је 30 сати, може да заради око 2.730 РСД недељно. Ово је мач са две оштрице. С једне стране ученик може да инсистира на томе упркос противљењу родитеља или другог законског заступника јер жели да има свој џепарац којим може слободно да располаже. Сви знамо колико тинејџери желе себи да обезбеде неке материјалне ствари које можда родитељи нису у могућности да им приуште. С друге стране, супротно од овога, сиромашна породица може закључити да би увећање буџета, макар и минимално, које је могуће остварити на овај начин, обезбедио квалитетнији живот породице и на неки начин приморавати ученика да се определи за ову врсту образовања за коју добија надокнаду.

Све у свему, сиромаштво или ризик од сиромаштва, биће основни мотив да се неко определи за овакав облик образовања. Интересантно је да се нигде у Предлогу закона не дефинише да из тог уговора следи нека предност у запошљавању или пак обавеза послодавца да запосли ученика. Прихватљивији концепт би свакако био стипендирање ученика као мотивација, а чија последица би у крајњем исходу била запошљавање.

У Предлогу закона, у делу где се образлаже потреба за овим законом, између осталог се наводи следеће: „Систем средњег стручног образовања у Републици Србији карактерише недовољна усклађеност са тржиштем рада која се огледа у чињеници да понуда и структура образовног система, застарели курикулуми, као и план уписа у средње школе не одражавају потребе привреде. За последицу имамо високу незапосленост младих која се убраја у једну у највиших у Европи, са изузетно забрињавајућим подацима где се 65% младих са завршеном стручном школом сврстава у дугорочно незапослена лица, а скоро 150.000 младих узраста од 15–24 године не школује се, нити ради.“

Нема сумње да су ове констатације тачне, али Предлогом закона о дуалном образовању нити се решава „понуда и структура образовног система“, нити има назнака да ће доћи до реформи наставних планова и програма или увођења нових дефицитарних образовних профила и укидања неконкурентних. Овде је једино јасно да привреда, ма каква да је, треба да исправља и уклања све мањкавости образовног система. У сржи лоше образовне политике као и политике запошљавања налази се корективно а не превентивно деловање.

На крају закључујем да је ово у супротности са циљевима Стратегије развоја образовања међу којима је и повећање стопе високообразованих у Србији. Цео овај концепт може да штети већ депримираним радницима и да увећа уцењивачки потенцијал послодаваца. У основној замисли, концепт не би био штетан за земље које се не налазе на ивици моралног и финансијског посрнућа.

Љупка Михајловска

Народна посланица – Доста је било