Пореска управа Србије је поново почела да издаје пореска решења и то тако да демотивише грађане да региструју сопствени бизнис и подстиче сиву економију.
Највећи ризик за пословање у нашој држави је држава. Честе промене закона, подзаконски акти који се мењају све чешће, чине услове рада предузетника несносним. Највише удараца морају да издрже рачуновође, зато што се промена регулативе у пословању увек преломи преко њих. И саме занатлије, мали трговци и ситни прозвођачи морају да поднесу терет свакодне борбе за динар на слабом тржишту, паралелно са борбом са незаситом државном администрацијом.
Ако сагледамо чињеницу да нас формално образовање ни дан данас не припрема за предузетништво, најмањи бизниси се евидентно сусрећу са непријатељем јачим од себе, којег уз то недовољно познају.
Ова неправедна борба државе која амбијент “регулише” тако што руши и поново гради правила скоро сваке године и предузетника који и без тога имају превише проблема, увек се заврши гажењем амбиције малог човека да покрене или одржава постојећи сопствени бизнис. Ово је веома лоше за друштво у целини, јер значи пад пореских прихода државе од којих финансирамо и болнице и школе и вишу незапосленост.
Године 2014. се у оквиру пројекта ЛЕДА – Саветници локалног економског развоја, окупила група од нас петнаестак рачуновођа и пословних консултаната из свих крајева Србије. Повод је било вандредно стање на пољу предузетништва настало након што је Пореска управа напрасно и ретроактивно издала пореска решења онима који се паушално опорезују у и вишеструко увећаном износу.
Тако се разлика у месечном оптерећењу множила са 8-9 протеклих месеци и грађани су добијали пореска решења са износом који су одмах морали да плате, а који је био и шестоцифрен у неким случајевима. Чланови ЛЕДА мреже су прикупили пореска решења са територије целе Србије и доказали да су бесмислена и да:
1. превише зависе од “одокативних” процена локалних пореских службеника Пореске управе Србије,
2. да се разликују од града до града чак и супротно логици (веће износе плаћају предузетници у неким мање развијеним градовима него предузетници исте делатности са седиштем у неким развијенијим срединама),
3. да се додатно опорезује запошљавање нових радника што потире меру субвенционисања новог запошљавања тако што Пореска управа одмах у првој години читаву ту субвенцију усиса назад у касу кроз увећан паушал,
4. да држава стимулише сиву економију чинећи пословање у легалним токовима рискантним,
5. да се (у оном моменту, а ово су признали као грешку и укинули) додатно опорезује и тиме дестимулише набавка нове опреме и улагање у развој технологија,
6. да предузетник има умањење ако се разболи, али предузетница нема умањење пореског оптерећења ако оде на породиљско одсуство и због тога не оствари свој уобичајен пословни промет (и ово су нам уважили и изменили).
Тражили смо корените измене Уредбе по којој се обрачунава паушални намет, јер она у ствари не уређује ништа. Уредба је отворено поље за игру локалних порезника. Министарство финансија је било потпуно глуво на апеле за корекцију опхођења према најситнијим бизнисима и увођење забране ретроактивног раста намета због кашњења израде решења.
Дошли смо до тачке у којој смо снимили и емитовали документарни филм који је добио и награду за борбу против сиве економије зато што је доказао да је важан узрок сиве економије баш овакав лош однос државе ка легалном привређивању.
Ово се све десило 2014. године, а читава представа се понавља и последњих недеља. Поново се предузетницима достављају пореска решења са великим закашњењем, износи опет варирају од града до града, а и даље је на снази слична Уредба која даје пореским службеницима превелике могућности да се играју богова и пресуђују микро бизнисима по својим проценама.
Решења су поново увећана ове године, опет имају ретроактивно дејство и, још горе него прошлог пута, ретроактивно дејство није 8-9 месеци, већ је двогодишње! Износи којима се моментално терете мале приватне предузетничке радње се мере и стотинама хиљада динара.
Лукавштина коју и ове године спроводе је да решења шаљу сукцесивно, мањем броју предузетника у једној испоруци, а затим следећој. Овим постижу да ни у једном моменту нема довољно ојађених пореских обвезника који би кренули у масовно подношење жалби.
Једнима истекне рок жалбе, а други тог дана добију решења и док један предузетник мисли “неће мене” комшија страда, а кад стигне и њега, комшија је већ испао из игре за заједничку жалбу. Овим се избегава масован притисак јавности на рад Пореске управе.
Исту ситуацију смо имали 2014. године, али смо успели да предамо на стотине жалби радећи организовано преко неколико удружења предузетника. Скоро све жалбе су одбијене, а Уредба је незнатно измењена инсистирањем Александра Стевановића, саветника у кабинету тадашњег министра привреде Саше Радуловића, којем смо ми из ЛЕДА мреже покуцали на врата са фасциклом необоривих доказа о хаосу у којем се одређује један од најосновнијих фактора за одлучивање за или против оснивања сопственог бизниса – износ пореза.
Ипак, оног најпогубнијег, свог права да опорезују кад им се ћефне и да то раде ретроактивно како им се свиди, порезници се нису одрекли.
Порез треба да се плаћа на основу платежне снаге обвезника, а најпростију евиденцију промета треба да врше и паушалци. Не може сервис за одржавање хигијене објеката у Житишту да има пореско оптерећење веће од истог таквог сервиса у Новом Саду.
Књига за самостално вођење евиденције о приходима постоји, али код њене примене је нешто запело. Избегавањем увођења реда у порески систем држави увек остаје могућност да кад јој у сред пословне године затреба пара заграби од предузетника по свом нахођењу, нетранспарентно и ретроактивно.
Поштовани порезници, ако мислите да је повећање пореза по сваку цену рецепт за било шта добро у овом друштву, рачуница вам је потпуно погрешна. Како то изгледа у реалном животу погледајте у кратком филму Паушално шамарање порезом.
Светлана Козић
председница посланичке групе Доста је било у Скупштини АПВ
3 godine kvalitetnog rada, unapredjenja usluge za opstu korist drustva, potencijalni izvozni proizvod, pionirski komercijalni projekat, ideja koja je dovodila do ovacija kod svake fime ili pojedinca kojima smo je prezentovali,ali je na kraju propala tj nema sanse da zazivi u onom obliku koji to zasluzuje. Glavni razlog? Znate i sami. Takse,nameti porezi, troskovi,pretnje, papoirologija, gubljenje vremena, bezboroj pravila,novi nameti i troskovi i sve ono sto vam je drzava pripremila da vas kazni. Ah da, da ne zaboravim uzimanje novca sa racuna da se drzava namiri,bas onda kada treba da platite podizvodjace pa vam posle okrenu ledja jer ne postujete dogovor. Hvala neka,nikada vise ovde aposlutno nista. Nismo slusali na vreme da nije moguce posteno raditi u Srbiji.
Ukratko:
Ako ste gradjanin ove zemlje, i ne radite sa stranim firmama, ne otvarajte firmu u Srbiji.
Cela prica:
Imam preduzetnicku firmu preko 2.5 godine, tek pre mesec i nesto sam dobio prvi put poresko resenje za 2015, 2016 i akontaciono za 2017 godinu. Iako sam placao poreze i doprinose redovno, u iznosu koji je knjigovodja procenila, jer u to vreme u opstini Zabalj nisu imali ni jednu firmu pod mojom sifrom, pa kao nisu znali koliko da placam.
Zadnje 2 godine sam na svakih par meseci zvao inspektora da proverim kakvo je stanje, da li zna kada stizu resenja i koliko da li treba vise da placam od ovoga sto sam do sada. Naravno uvek je odgovor bio “ne znamo, do beograda je, ceka se na softver”. I tako oni skoro 3 godine ne rade svoj posao.
Kad je stiglo resenje, iznosi su prevazisli moje najgore projekcije za citavih 30%, a da ne pricam sto su me dodatno castili sa 10% povecanja poreza samo zato sto imam 1 zaposlenog.
Ako pogledate vesti, u zadnje tri godine, sigurno ćete videti da je strana firma, koja je došla na tržište Srbije, dobila subvenciju u vidu oslobađanja od plaćanja poreza i doprinosa u roku od 3 godine kao i iznose do 10,000.00 eur po zaposlenom radniku.
Da li je to fer prema sopstvenim gradjanima? Pa naravno da nije!
Da ne pricam, da nemam pogodnost placanja poreza za firmu na rate bez kamate, samo zato sto sam do sada placao nesto. Vise bi mi se isplatilo da skoro 3 godine nisam dao ni dinar drzavi, pa bi onda taj iznos mogao da placam na 5 godina,
Zbog toga sto sam preduzetnik uskracena su mi skoro sve finansijske pogodnosti koje ima obican gradjanin, cak i onaj ko prima minimalac. Banke nece da mi daju kredit, jer sam preduzetnik koji nije imao doneto resenje o porezu niti imam firmu koja posluje minimum 3 godine.
Uredba na osnovu kojih su doneta resenja krsi Ustav Republike Srbije, jer Član 197 Ustava kaže: “Zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo. Izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona. Odredba krivičnog zakona može imati povratno dejstvo samo ako je blaža za učinioca krivičnog dela.”
Verujte, mnogo vise se isplati da otvorite firmu u Estoniji. Kada sam racunao koliko para sam potrosio ovde za 3 godine i koliko bi potrosio tamo, ispostavilo se da bi i pored placanja privatnog penzionog i zdravstvenog, bio u debelom plusu, a da ne pricam da bi mogao steci i EU drzavljanstvo usput.
Tako ti je to moj Milivoje kad se usudis da otvoris firmu u zemlji t.j opstini gde predsednik iste nosi nadimak ajfon t.j Čeda ajfon.
Svaka čast na tekstu. Najgora stvar je što sesvakipreduzetnik i privatnik boji inspektora jer zna d amu inspektor može naći grešku kad god poželi upravo zbog velikog broja uredbi ipodzakonskih akata i to je prostor za mito i uterivanje straha ljudi na vlasti, a puna su im usta poštenja, brige o nezaposlenima i subvencijama početnika, kao d aje nekozamislio da stvara socijalnu državu ili da pravi od države Crveni krst.