„Активно учествуј у раду странке, скупљај капиларне гласове, лепи постере, дели летке и бићеш запошљен. Само пре тебе морамо да запослимо Жику, он је довео 50 људи да гласају за нас. Али пре Жике морамо да запослимо и Мику. Он је ишао на 8 митинга наше странке по разним градовима и убедио 100 комшија да нас подрже. Мораш мало више да се потрудиш. Буди стрпљив, за годину-две запослићемо и тебе. Само буди активан“.
Колико вам овакве и сличне ствари звуче познато? Можемо ли ово, овакав начин комуникације назвати уценом? Колико дуго треба трпети условљавања да би добили посао? Како се добија посао – на основу знања, способности и квалификација или партијском припадношћу? Није проблем што су нас све претходне, а и садашња власт уцењивале и уцењују обећањима о запошљењу нас или нама блиских људи, већ је проблем у томе што смо ми то страначко запошљавање прихватили као нешто најнормалније. Прихваћено је као једини пут до посла у Србији. Ненормално је постало нормално.
Ко је овде луд? Млади људи, који поред завршеног факултета настављају да стичу нова знања да би се преквалификовали и дошли до посла, или вуцибатине које до посла долазе без квалификација и уз препоруку странке? Куда иде Србија? Хоћемо ли да наставимо са оваквим праксом или ћемо се борити за подједнаке услове за све кандидате? Па нек најбољи победи. Србија може да се развија само ако у државним институцијама и фирмама раде најспособнији, а не ленчуге које су преко партије дошли до посла. Србији су потребни стручњаци, а не послушници… Србија је земља свих грађана, а не лична својина партија! Покрет Доста је било се бори против партијског запошљaвања и хоће да омогући једнаке услове свим кандидатима за одређено радно место.
Коментариши