„Aktivno učestvuj u radu stranke, skupljaj kapilarne glasove, lepi postere, deli letke i bićeš zapošljen. Samo pre tebe moramo da zaposlimo Žiku, on je doveo 50 ljudi da glasaju za nas. Ali pre Žike moramo da zaposlimo i Miku. On je išao na 8 mitinga naše stranke po raznim gradovima i ubedio 100 komšija da nas podrže. Moraš malo više da se potrudiš. Budi strpljiv, za godinu-dve zaposlićemo i tebe. Samo budi aktivan“.
Koliko vam ovakve i slične stvari zvuče poznato? Možemo li ovo, ovakav način komunikacije nazvati ucenom? Koliko dugo treba trpeti uslovljavanja da bi dobili posao? Kako se dobija posao – na osnovu znanja, sposobnosti i kvalifikacija ili partijskom pripadnošću? Nije problem što su nas sve prethodne, a i sadašnja vlast ucenjivale i ucenjuju obećanjima o zapošljenju nas ili nama bliskih ljudi, već je problem u tome što smo mi to stranačko zapošljavanje prihvatili kao nešto najnormalnije. Prihvaćeno je kao jedini put do posla u Srbiji. Nenormalno je postalo normalno.
Ko je ovde lud? Mladi ljudi, koji pored završenog fakulteta nastavljaju da stiču nova znanja da bi se prekvalifikovali i došli do posla, ili vucibatine koje do posla dolaze bez kvalifikacija i uz preporuku stranke? Kuda ide Srbija? Hoćemo li da nastavimo sa ovakvim praksom ili ćemo se boriti za podjednake uslove za sve kandidate? Pa nek najbolji pobedi. Srbija može da se razvija samo ako u državnim institucijama i firmama rade najsposobniji, a ne lenčuge koje su preko partije došli do posla. Srbiji su potrebni stručnjaci, a ne poslušnici… Srbija je zemlja svih građana, a ne lična svojina partija! Pokret Dosta je bilo se bori protiv partijskog zapošljavanja i hoće da omogući jednake uslove svim kandidatima za određeno radno mesto.
Komentariši