Место: Крушевац, Република Србија.
Време: блиска будућност.
На власти: Странка већ неколико година. Једина која је остала, јер су све друге забрањене. Градом влада обласни господар и његова породица.
Град шљашти. Све је обојено у ружичасто и златно. Поплочане улице. Чак и паркови. Жедни убијају жеђ на бројним фонтанама, са којих се чују композиције најсавременијих уметница са Пинка и Гранда. Са неколико јарбола вијоре се заставе Странке. На једној, испред општине, исцепана и тужна застава Србије.
Дуж пешачких стаза равномерно распоређене клупе. На њима нема младих, заљубљених парова. Младих, у ствари, готово да уопште и нема. Они малобројни који још увек нису спаковали кофере, управо то раде. Да заувек оду. Да сеју своје знање, остварују идеје и снове, заснивају породице у Немачкој, Канади, Америци, Аустралији, Норвешкој…
На једној од тих клупа седе Фића и Лале, два остарела друга из детињства. На омршавелим лицима бриге су оставиле траг. Изгледају барем десет година старији него што би требало.
– Је ли Лале, ‘си био ти јуче код лекара? – упита Фића.
– Мислиш, код хомеопате? – уместо одговора Лале узврати питањем.
– Зар није требало да идеш код лекара? – опет ће Фића.
– Код ког лекара, живота ти? – озбиљно ће Лале – Последњи који је нешто знао отишао у Немачку прошлог месеца. Ових неколико што је остало су они који су купили диплому. Боље да идем одмах код попа.
– Па добро – резигнирано ће Фића – шта ти је рекао хомеопата?
– Ништа. Како ми ти његови савети и препарати нису помогли, упутио ме код биоенергетичара.
– И кад идеш код њега?
– Ма, био сам јуче.
– Шта ти је он урадио?
– Одрадио ми је један третман. Међутим, каже да он није довољан. Потребно је да одем и до једне бабе врачаре. И то ће, по његовим речима, бити таман.
Опет је завладала тишине. Њу није прекинуо плач детета, јер деца ретко када и протрче градом. Отишли су са својим родитељима у Швајцарску, Италију, Нови Зеланд.
Тишину је прекинуо Лале:
– Како ти је унука, Фићо? Је л’ кренула у школу?
– Лале, моја унука не живи овде, већ у Шведској. Тамо се родила, тамо и иде у школу. А, твој унук, иде ли он у школу?
– Не. Исписао га отац, мој син. Каже, нема сврхе. Физику предаје аутомеханичар, хемију правник, а биологију ко стигне, битно је само да је члан Странке. Они наставници који вреде отишли у иностранство. А и шта ће му школа? Ако уопште остане у Србији купиће диплому. Мада, и мој син и снаја већ увелико спремају папире да иду у Аустрију.
– Шта ће у Аустрију кад има посао овде? Зар он не ради у оној немачкој фабрици?
– Ма, ради. Али каже мало му 150 евра месечно. А и почеле руке да му отичу од ланаца којим га везују на послу, и пликови да избијају од пелена. Незгодно му је, каже…
– Ја не знам зашто ти, Лале, не обрађујеш ону твоју њиву у селу? Велика је, може од ње лепо да се живи.
– Њиву ми је још лане отела власт. Дала је неким странцима, Арапима мислим. Они је сад обрађују.
– А шта је са твојим братом на селу?
– Он надничи за странце, на њиви која је била његова. Него како ти је жена, Фићо?
– Никако. Умрла од малих богиња прошле године. Водио сам је код Урокљивог Миће али није вредело.
– Па зашто је ниси водио у болницу?
– Зашто у болницу, Лале? Боље да умре код куће.
Поново је завладала тишина. Њу је прекинуо Фића, а не граја заигране деце, јер деце у Крушевцу готово да више нема. Крушевац је град старих. Србија је држава у којој живе само остарели и чланови Странке. Други су отишли у Кину, Словачку, Словенију, Бангладеш! Они млади који нису, управо одлазе.
Ипак, тишину је прекинуо Фића.
– Је ли, Лале, који је данас датум?
– 19. Фићо.
– Непаран, значи. Данас је мој ред да једем.
– Е, и мој. Добро ме подсети. ‘Ајмо.
Фића и Лале, наша два остарела суграђанина, нису ни сањала да ће гласањем на последњим изборима за Странку и Вучића једног дана дочекати да живе у ЗОНИ СУМРАКА!
Али…
Сав у зноју Фића се пробуди. Кроз главу му пролете мисао:
– Да ли овако мора бити?
Погледа у календар. Недеља. Дан избора. Сети се да је синоћ одлучио да не гласа јер нема сврхе. Сви су исти. Али, пред очима му је и даље био Лале. Ако је ЗОНА СУМРАКА заиста близу, ако пропадање већ предуго траје, требало би учинити нешто. Брзо обуче капут и пође ка бирачком месту. Одлучно је понављао – е, ДОСТА ЈЕ БИЛО!
Коментариши