Чак и ономе ко не прати дневну штампу јасно је да је насиље модел понашања који се дубоко усадио у наше друштво. Већ годинама колективно трпимо економско и вербално насиље највиших државних органа, а насиље у породици и вршњачко насиље ескалирију из дана у дан.
И док се од институција очекује да одговоре на овај широко распрострањени феномен тако што ће се стратешки определити за превенцију и сузбијање насиља, ми се суочавамо са готово свакодневним изјавама министара и државних функционера које додатно дају легимитет насиљу без икакве одговорност и без правних последица.
Министар просвете Младен Шарчевић је приликом скупштинске расправе о законима који се односе на образовање, пре свега о Закону о основама система образовања и васпитања, показао да нема одговор како спречити вршњачко насиље. Једина мера коју он види као адекватну јесте избацивање детета које врши насиље из школе. Пракса је показала да се премештaњeм детета у другу школу не решава проблем већ се насиље из једне установе пребацује у другу.
Своје незнање печатирао је изјавом у емисији на телевизији са националном фреквенцијом рекавши да детету које је по својој конституцији физички слабије од својих вршњака на челу пише „мучи ме“ чиме је подстакао стереотипно поношање и дао зелено светло за веровање у природни поредак ствари у ком је нормално да онај који одскаче од стандарда родно наметнутих улога буде злостављан.
Не изненађује да је овај образац селектовања људи на оне који муче и оне који треба да буду мучени нешто што је министар затекао у Влади Републике Србије и владајућој коалицији. Више пута смо били сведоци ситуација, које је и камера забележила, када се некадашњи премијер, а данашњи председник, својим најближим сарадницима обраћа на непримерени начин, ниподаштавајући их.
На телевизијском преносу седница Скупштине евидентно је правно и вербално насиље које владајућа коалиција спроводи над припадницима опозиционих странака. Комерцијалне емисије које су свакодневно доступне младима додатно употпуњују сурову реалност и подстичу младе на друштвено неприхватљиво или, у нашем случају, нажалост, пожељно понашање.
Министар је касније покушао да се одбрани наводећи своје дугогодишње искуство у просвети уз истицање обевезног критеријума, који иде у прилог томе да је добро радио свој посао, а који се своди на то „ја волим децу“. Додуше, није нам појаснио да ли воли добру или лошу децу, лепу или ружну, крупну или ситну, са или без инвалидитета, с плавом или црном косом, дечаке или девојчиве и тако их даље рашчлањујући на крају дошао до оне која муче и која треба да буду мучена.
Очекујем искрену реакцију организација која се баве дечијим правима, а пре свега међународних организација које неретко финансирају пројекте у Србији који се баве превенцијом насиља међу којима је и програм „Школа без насиља“ који је финасирао УНИЦЕФ.
Од министра очekујем да искаже моралну одговорност за оно што је рекао и поднесе оставку, јер нама одавно на челу пише „стоп насиљу и лажним реформама“.
Љупка Михајловска
Народна посланица – Доста је било
Svaka cast na tekstu!
Ovo sto je ministar izjavio je van presedana i u normalnoj zemlji ovo bi bio dovoljan razlog da istog momenta podnese ostavku ili bude smenjen. Bio sam zgrozen kad sam za izjavu cuo – inace o ovom skandalu se nigde nista ne moze naci, retki su mediji koji su nesto o tome izvestili. Bio sam u prilici da ovo cujem u emisiji Zorana Kesica i da o ovome procitam ovde – u vasem tekstu.. i to je sve.
Ne zna se sta je tuznije…