Čak i onome ko ne prati dnevnu štampu jasno je da je nasilje model ponašanja koji se duboko usadio u naše društvo. Već godinama kolektivno trpimo ekonomsko i verbalno nasilje najviših državnih organa, a nasilje u porodici i vršnjačko nasilje eskaliriju iz dana u dan.
I dok se od institucija očekuje da odgovore na ovaj široko rasprostranjeni fenomen tako što će se strateški opredeliti za prevenciju i suzbijanje nasilja, mi se suočavamo sa gotovo svakodnevnim izjavama ministara i državnih funkcionera koje dodatno daju legimitet nasilju bez ikakve odgovornost i bez pravnih posledica.
Ministar prosvete Mladen Šarčević je prilikom skupštinske rasprave o zakonima koji se odnose na obrazovanje, pre svega o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, pokazao da nema odgovor kako sprečiti vršnjačko nasilje. Jedina mera koju on vidi kao adekvatnu jeste izbacivanje deteta koje vrši nasilje iz škole. Praksa je pokazala da se premeštanjem deteta u drugu školu ne rešava problem već se nasilje iz jedne ustanove prebacuje u drugu.
Svoje neznanje pečatirao je izjavom u emisiji na televiziji sa nacionalnom frekvencijom rekavši da detetu koje je po svojoj konstituciji fizički slabije od svojih vršnjaka na čelu piše „muči me“ čime je podstakao stereotipno ponošanje i dao zeleno svetlo za verovanje u prirodni poredak stvari u kom je normalno da onaj koji odskače od standarda rodno nametnutih uloga bude zlostavljan.
Ne iznenađuje da je ovaj obrazac selektovanja ljudi na one koji muče i one koji treba da budu mučeni nešto što je ministar zatekao u Vladi Republike Srbije i vladajućoj koaliciji. Više puta smo bili svedoci situacija, koje je i kamera zabeležila, kada se nekadašnji premijer, a današnji predsednik, svojim najbližim saradnicima obraća na neprimereni način, nipodaštavajući ih.
Na televizijskom prenosu sednica Skupštine evidentno je pravno i verbalno nasilje koje vladajuća koalicija sprovodi nad pripadnicima opozicionih stranaka. Komercijalne emisije koje su svakodnevno dostupne mladima dodatno upotpunjuju surovu realnost i podstiču mlade na društveno neprihvatljivo ili, u našem slučaju, nažalost, poželjno ponašanje.
Ministar je kasnije pokušao da se odbrani navodeći svoje dugogodišnje iskustvo u prosveti uz isticanje obeveznog kriterijuma, koji ide u prilog tome da je dobro radio svoj posao, a koji se svodi na to „ja volim decu“. Doduše, nije nam pojasnio da li voli dobru ili lošu decu, lepu ili ružnu, krupnu ili sitnu, sa ili bez invaliditeta, s plavom ili crnom kosom, dečake ili devojčive i tako ih dalje raščlanjujući na kraju došao do one koja muče i koja treba da budu mučena.
Očekujem iskrenu reakciju organizacija koja se bave dečijim pravima, a pre svega međunarodnih organizacija koje neretko finansiraju projekte u Srbiji koji se bave prevencijom nasilja među kojima je i program „Škola bez nasilja“ koji je finasirao UNICEF.
Od ministra očekujem da iskaže moralnu odgovornost za ono što je rekao i podnese ostavku, jer nama odavno na čelu piše „stop nasilju i lažnim reformama“.
Ljupka Mihajlovska
Narodna poslanica – Dosta je bilo
Svaka cast na tekstu!
Ovo sto je ministar izjavio je van presedana i u normalnoj zemlji ovo bi bio dovoljan razlog da istog momenta podnese ostavku ili bude smenjen. Bio sam zgrozen kad sam za izjavu cuo – inace o ovom skandalu se nigde nista ne moze naci, retki su mediji koji su nesto o tome izvestili. Bio sam u prilici da ovo cujem u emisiji Zorana Kesica i da o ovome procitam ovde – u vasem tekstu.. i to je sve.
Ne zna se sta je tuznije…