Двадесет и пет година које су појели скакавци

Тамо где престаје држава почиње човек.
(Фридрих Ниче)

Ова мисао најбоље се може објаснити на примеру распада Југославије почетком 90-тих година и ономе што је потом уследило. Када турбулентно време наступи, они најхрабрији, најчеститији и најхуманији супротставе се злу; други, који у себи носе клицу моралне трулежи, у томе проналазе шансу за прогрес; трећи се (а њих је највише) повуку покушавајући да заштите и сачувају оно што имају, плутајући у новонасталим околностима док се бура не стиша.

Сведоци смо ратова и санкција, али овом приликом нећемо се дотаћи историје и узрока, нити питања права и праведности, већ искључиво човека и његовог развојног пута током протеклих двадесет пет година.

Политичка елита 90-их, несумњиво, отворила је врата суноврату основних људских вредности, моралном и духовном посрнућу овог народа, који још увек траје и чије манифестације обухватају огромне размере. Није важно да ли је до тога дошло јер тадашња политичка елита није имала довољно зрелости, мудрости, воље или решености да се са ситуацијом ухвати у коштац или је свесно учествовала у креирању амбијента погодног за лично богаћење. Цена коју је обичан човек платио, коју смо као друштво платили, не оставља простор за оправдање и аболирање од одговорности оних који су у то време били у позицији да нешто учине.

Најпре су “страдали” радници тада друштвених предузећа, која су постала плен разних функционера, који су преко својих или фирми својих рођака и пријатеља из њих „исисавали“ новац и имовину. Новац свих нас. Док су радници (у почетку) остајали ускраћени за плату, а потом и за посао, док су здравствени и просветни радници, војна лица, запослени у правосуђу, полицији и многи други постајали сиромашнији, све је одлазило у приватне џепове.

На крају, цех је платио и сељак, онај који је кроз историју на својим плећима носио бреме тешког времена – цена производа у које је уложио зној падала је, његов рад био је унижен. С друге стране, појавиле су се нове „професије“ – постати шверцер или дилер била је жеља многих младих људи, а бити у томе успешан, изискивало је и добре политичке везе.

И тако смо се пред крај 90-тих година нашли у ситуацији да су нам ратни профитери, мутикесе, шверцери и дилери, те део оних који су били на власти и у дилу са претходнима, напунивши своје џепове, постали нова друштвена елита и кројачи судбине. Вређало је то поштеног човека, није хтео да се мири са сиромаштвом у које је све више тонуо, почео је да се буни, да диже глас, да проналази снагу, решио је да је било доста и веровао да може бити боље.

Фамозног петог октобра дошле су и промене. Добар избор или мање зло? Многи тада нису знали да је већина оних против чијих вредносних норми су се борили, већ увелико пред тај важан датум седела на две столице (званично подржавајући актуелну власт, а инкогнито финансијски дотирајући многе опозиционе странке и њихове лидере). Улоге су замењене, сценарио је остао исти.

Испуњени су сви предуслови за њихову метаморфозу – из тренерки и патика, џемпера и кожних јакни, новокомпонована „елита“ се преобукла у одела. Дојучерашњи ратни профитери, отимачи нашег, шверцери и дилери, постају бизнисмени и предузетници. Настављају да кроје судбину овог народа јер им сада фамозни петооктобарци (чијим смо обећањима толико веровали) великодушно деле кредите којима купују предузећа. Наравно, купују не са намером да их развијају већ да их „пусте низ воду“ због уносних земљишта за изградњу стамбено-пословних комплекса.

Они којима смо веровали (тај храбри и дуго чекани демократски блок) су нас додатно изневерили и понизили. И док су дванаест година лицемерно галамили о променама, нашим новцем исплаћивали су баснословне своте фирмама својих рођака, кумова и пријатеља (кроз намештене послове) још једном дајући легитимитет суровом пљачкашком походу на сопствени народ. Они, пак, само мало нашминканији постајали су део те исте “елите”.

На изборима 2012. године, разочаран петим октобром, народ се повукао. Неки од њих гласали су мислећи: „Једино још ови нису владали, па хајде да видимо и њих“. И тако, данас на власти имамо скуп најгорег, од пре и после петог октобра. На челу државе је манипулатор, на челу министарстава некомпетенти и примитивни људи, у јавним предузећима послушници. Као народ смо унижени, уцењени страхом, сломљеног духа без мотива и снаге, толико разочарани да скоро и не маримо.

Шта нам је чинити? Чини се бесмисленим, али морамо се борити. Не смемо допустити да се угаси искра људскости, да се навикнемо на неправду и животарење у понижењу и страху, када имамо потенцијала за много више.

Покрет Доста је било изабрао је пут борбе за уређеније, праведније и хуманије друштво, без компромиса који би могли довести у питање макар једну од ових вредности. Свесни смо да је то тешко и знамо да ћемо наилазити на бројне препреке: игнорисање, саплитања, инсинуације и ниске ударце. Нећемо одустати. Сигурни смо да бисмо до циља стигли брже када би нас било више вођених истом жељом, али никога нећемо молити нити пристати на предлоге да ухватимо недоличне пречице.

Поучени искуством из протеклих двадесет и пет година знамо како не треба. Суочавајући се свакодневно са последицама начина на који су ово друштво и држава вођени, знамо шта морамо чинити, а једини мотив и жеља су нам да крајњи резултат буде систем у којем ће се поштовати правила иста за све. Без непотизма, страначке припадности, кумства, полтронства и корупције. Једнаке шансе за успех. Једнаке шансе за живот. Са животарењем је готово.

Радомир Мркић
Доста је било Врачар