Dvadeset i pet godina koje su pojeli skakavci

Tamo gde prestaje država počinje čovek.
(Fridrih Niče)

Ova misao najbolje se može objasniti na primeru raspada Jugoslavije početkom 90-tih godina i onome što je potom usledilo. Kada turbulentno vreme nastupi, oni najhrabriji, najčestitiji i najhumaniji suprotstave se zlu; drugi, koji u sebi nose klicu moralne truleži, u tome pronalaze šansu za progres; treći se (a njih je najviše) povuku pokušavajući da zaštite i sačuvaju ono što imaju, plutajući u novonastalim okolnostima dok se bura ne stiša.

Svedoci smo ratova i sankcija, ali ovom prilikom nećemo se dotaći istorije i uzroka, niti pitanja prava i pravednosti, već isključivo čoveka i njegovog razvojnog puta tokom proteklih dvadeset pet godina.

Politička elita 90-ih, nesumnjivo, otvorila je vrata sunovratu osnovnih ljudskih vrednosti, moralnom i duhovnom posrnuću ovog naroda, koji još uvek traje i čije manifestacije obuhvataju ogromne razmere. Nije važno da li je do toga došlo jer tadašnja politička elita nije imala dovoljno zrelosti, mudrosti, volje ili rešenosti da se sa situacijom uhvati u koštac ili je svesno učestvovala u kreiranju ambijenta pogodnog za lično bogaćenje. Cena koju je običan čovek platio, koju smo kao društvo platili, ne ostavlja prostor za opravdanje i aboliranje od odgovornosti onih koji su u to vreme bili u poziciji da nešto učine.

Najpre su “stradali” radnici tada društvenih preduzeća, koja su postala plen raznih funkcionera, koji su preko svojih ili firmi svojih rođaka i prijatelja iz njih „isisavali“ novac i imovinu. Novac svih nas. Dok su radnici (u početku) ostajali uskraćeni za platu, a potom i za posao, dok su zdravstveni i prosvetni radnici, vojna lica, zaposleni u pravosuđu, policiji i mnogi drugi postajali siromašniji, sve je odlazilo u privatne džepove.

Na kraju, ceh je platio i seljak, onaj koji je kroz istoriju na svojim plećima nosio breme teškog vremena – cena proizvoda u koje je uložio znoj padala je, njegov rad bio je unižen. S druge strane, pojavile su se nove „profesije“ – postati švercer ili diler bila je želja mnogih mladih ljudi, a biti u tome uspešan, iziskivalo je i dobre političke veze.

I tako smo se pred kraj 90-tih godina našli u situaciji da su nam ratni profiteri, mutikese, šverceri i dileri, te deo onih koji su bili na vlasti i u dilu sa prethodnima, napunivši svoje džepove, postali nova društvena elita i krojači sudbine. Vređalo je to poštenog čoveka, nije hteo da se miri sa siromaštvom u koje je sve više tonuo, počeo je da se buni, da diže glas, da pronalazi snagu, rešio je da je bilo dosta i verovao da može biti bolje.

Famoznog petog oktobra došle su i promene. Dobar izbor ili manje zlo? Mnogi tada nisu znali da je većina onih protiv čijih vrednosnih normi su se borili, već uveliko pred taj važan datum sedela na dve stolice (zvanično podržavajući aktuelnu vlast, a inkognito finansijski dotirajući mnoge opozicione stranke i njihove lidere). Uloge su zamenjene, scenario je ostao isti.

Ispunjeni su svi preduslovi za njihovu metamorfozu – iz trenerki i patika, džempera i kožnih jakni, novokomponovana „elita“ se preobukla u odela. Dojučerašnji ratni profiteri, otimači našeg, šverceri i dileri, postaju biznismeni i preduzetnici. Nastavljaju da kroje sudbinu ovog naroda jer im sada famozni petooktobarci (čijim smo obećanjima toliko verovali) velikodušno dele kredite kojima kupuju preduzeća. Naravno, kupuju ne sa namerom da ih razvijaju već da ih „puste niz vodu“ zbog unosnih zemljišta za izgradnju stambeno-poslovnih kompleksa.

Oni kojima smo verovali (taj hrabri i dugo čekani demokratski blok) su nas dodatno izneverili i ponizili. I dok su dvanaest godina licemerno galamili o promenama, našim novcem isplaćivali su basnoslovne svote firmama svojih rođaka, kumova i prijatelja (kroz nameštene poslove) još jednom dajući legitimitet surovom pljačkaškom pohodu na sopstveni narod. Oni, pak, samo malo našminkaniji postajali su deo te iste “elite”.

Na izborima 2012. godine, razočaran petim oktobrom, narod se povukao. Neki od njih glasali su misleći: „Jedino još ovi nisu vladali, pa hajde da vidimo i njih“. I tako, danas na vlasti imamo skup najgoreg, od pre i posle petog oktobra. Na čelu države je manipulator, na čelu ministarstava nekompetenti i primitivni ljudi, u javnim preduzećima poslušnici. Kao narod smo uniženi, ucenjeni strahom, slomljenog duha bez motiva i snage, toliko razočarani da skoro i ne marimo.

Šta nam je činiti? Čini se besmislenim, ali moramo se boriti. Ne smemo dopustiti da se ugasi iskra ljudskosti, da se naviknemo na nepravdu i životarenje u poniženju i strahu, kada imamo potencijala za mnogo više.

Pokret Dosta je bilo izabrao je put borbe za uređenije, pravednije i humanije društvo, bez kompromisa koji bi mogli dovesti u pitanje makar jednu od ovih vrednosti. Svesni smo da je to teško i znamo da ćemo nailaziti na brojne prepreke: ignorisanje, saplitanja, insinuacije i niske udarce. Nećemo odustati. Sigurni smo da bismo do cilja stigli brže kada bi nas bilo više vođenih istom željom, ali nikoga nećemo moliti niti pristati na predloge da uhvatimo nedolične prečice.

Poučeni iskustvom iz proteklih dvadeset i pet godina znamo kako ne treba. Suočavajući se svakodnevno sa posledicama načina na koji su ovo društvo i država vođeni, znamo šta moramo činiti, a jedini motiv i želja su nam da krajnji rezultat bude sistem u kojem će se poštovati pravila ista za sve. Bez nepotizma, stranačke pripadnosti, kumstva, poltronstva i korupcije. Jednake šanse za uspeh. Jednake šanse za život. Sa životarenjem je gotovo.

Radomir Mrkić
Dosta je bilo Vračar