Економске перспективе Србије

Србија је у економским проблемима од  далеке 1979. године. Цела декада осамдесетих година прошлог века била је декада стагнације. Деведесете године су биле године потпуне пропасти изазване распадом СФРЈ, санкцијама УН, историјски рекордном инфлацијом, као и НАТО бомбардовањем. Демократске промене 5. октобра 2000. требало је да донесу толико жељени преокрет у економском развоју и расту стандарда. До извесног побољшања је дошло, али далеко испод очекиваног нивоа.  Узроке слабијих економаких резултата  после демократских промена  треба тражити како у неизграђеним институцијама и неуспелим и спорим реформским процесима на унутрашњем плану, тако и у појави глобалне финансијске и економске кризе 2008, која је додатно уздрмала привреду Србије.

Непосредно после демократских промена истакнуте су оптимистичке званичне прогнозе да ће Србија већ 2007. године постати чланица ЕУ. Данас, десет година после тог зацртаног циља, Србија не само да није постала чланица ЕУ, већ извесно неће постати у догледно време. Међутим, чак и ако би пријем Србије у ЕУ био у скорије време, за неколико година, економска заосталост Србије за ЕУ, извесно, биће обесхрабрујуће велика.

Светска банка је ових дана објавила да Србији треба 50 година да достигне ЕУ. Ако би привреда Србије наставила да расте по просечној стопи од 3%, просечни ниво животног стандарда земаља ЕУ, просечни грађанин Србије би достигао тек за 50 година. Уколико би Србија удвостручила стопу економског раста и, као суседна Румунија, имала раст од 5 до 6%, тада би тај јаз био превазиђен за 20 година. Иначе за ову годину стопа привредног раста у Србији очекује се на нивоу од 2%, што је мање од просека земаља Западног Балкана, који износи 2,6%.

Дакле, кључно питање је да ли ће Србија у деценијама које следе имати ниске стопе раста које је воде у вишедеценијско велико заостајање у економском развоју у односу на просечни ниво развоја земаља ЕУ, или ће ипак успети да у веома оптимистичком року од две деценије, са високим стопама раста, достигне просечни ниво развоја земаља ЕУ.

Шта Србија треба да уради да би купила карту за европски воз. Посматрано на кратки рок, треба истаћи бар четири предуслова:

да одржи макроекономску и финансијску стабилност;
да обезбеди већи раст инвестиција, које треба, уместо садашњих 18%, да достигну 25% БДП;
да убрза реформе јавних предизећа, и
да унапреди ефикасност државне управе.
Ово су свакако мере текуће економске политике, међутим, за остварење  дугорочних стратешких циљева Србија треба да испуни бројне сложене и међусобно повезане услове, и то посебно:

развој стабилних институција које гарантују демократију, владавину права и поштовање и заштиту људских права и права мањина, и
развој тржишне економије способне да се суочи са притиском конкуренције унутар ЕУ и шире.
Развој конкурентске слободне тржишне привреде и уравнотежен динамичан раст захтева бројне  радикалне мере, ми ћемо овде указати само на неке од њих. Једна од њих је подстицање иновација, стварањем бољих веза изнеђу науке, технологије и предузетништва, као и раст капацитета за истраживање и развој с посебним усмерењем на информационе и комуникационе технологије. Поред иновација за динамичан развој значајно је и јачање извозно орјентисане привреде.  Србија је мала земља са недовољном домаћом тражњом, због тога она треба да извози око 60% свог БДП, како би захваљујући експанзији иностране тражње подстакла раст домаће производње.

Успешан економски развој у савременим условима је исто тако немогућ без одговарајућег образовања, које треба да обезбеди квалификовану радну снагу способну за велике изазове које доноси технолошки прогрес, посебно дигитална економија.

За развој привреде Србије значајно је и обезбеђење сигурности снабдевања енергијом. Оријентација на обновљиве изворе енергије, која у свету све више узима маха, треба да буде и циљ електропривреде Србије. Обновљиви извори су 2016. са растом својих капацитета први пут премашили годишњи раст капацитета електрана које користе фосилне изворе енергије. Конкретније 62% укупних нето додатних капацитета у свету у прошлој години односи се на оне који користе обновљиве изворе енергије. Србија треба да следи ове трендове и да повећа производње „зелене струје“.

Развој инфраструктуре и равномеран регионални развој су такође нужни предуслови за успешан економски развој. Због слабе инфраструктуре, као и због великих разлика у регионалном развоју, бројни ресурси остају невалоризовани, што се наравно, негативно одражава на економски развој.

За Србију је од посебне важности развој пољопривреде.  Овде ћемо указати на два кључна изазова од којих највише зависи њен будући развој. Климатске промене су глобални феномен и оне већ имају озбиљне последице на пољопривредне приносе у Србији. Поражавајући је податак да се само неколико процената обрадивог земљишта у Србији наводњава. Улагања у системе за наводњавање су ургентна. Други изазов је приозводња здраве хране. Србија има велику шансу да подстицањем производње здраве хране постигне не само већи извоз и рентабилнију производњу, већ и да постигне већу запосленост и допринесе развоју сеоског туризма.

За будући екоомски развој веома је битно јасно дефинисати улогу државе. Држава се мора одрећи интервенционизма и своју улогу фокусирати на изградњу институција и инфраструктуре. Стварање повољног амбијента за развој предузетништва и привлачење инвестиција, кљична је улога државе у поспешивању економског развоја.

На крају, не улазећи у анализу још бројних важних фактора који одређују будући развој, као што су тржиште рада, здравствена заштита, висок ниво економских неједнакости и сиромаштва у Србији, нужно је истаћи да нас свет, све динамичнијих промена, упућује на развој економије заснован на образовању, иновацијама и дигитализацији. Ако на овде разматране изазове успешно одговори, Србија може очекивати да се у догледно време приближи економском развоју ЕУ, у супротном очекује нас дугорочно вишедеценијско заостајање и безнађе.

Данило Шуковић

Београд, 25. 11. 2017.