Srbija je u ekonomskim problemima od daleke 1979. godine. Cela dekada osamdesetih godina prošlog veka bila je dekada stagnacije. Devedesete godine su bile godine potpune propasti izazvane raspadom SFRJ, sankcijama UN, istorijski rekordnom inflacijom, kao i NATO bombardovanjem. Demokratske promene 5. oktobra 2000. trebalo je da donesu toliko željeni preokret u ekonomskom razvoju i rastu standarda. Do izvesnog poboljšanja je došlo, ali daleko ispod očekivanog nivoa. Uzroke slabijih ekonomakih rezultata posle demokratskih promena treba tražiti kako u neizgrađenim institucijama i neuspelim i sporim reformskim procesima na unutrašnjem planu, tako i u pojavi globalne finansijske i ekonomske krize 2008, koja je dodatno uzdrmala privredu Srbije.
Neposredno posle demokratskih promena istaknute su optimističke zvanične prognoze da će Srbija već 2007. godine postati članica EU. Danas, deset godina posle tog zacrtanog cilja, Srbija ne samo da nije postala članica EU, već izvesno neće postati u dogledno vreme. Međutim, čak i ako bi prijem Srbije u EU bio u skorije vreme, za nekoliko godina, ekonomska zaostalost Srbije za EU, izvesno, biće obeshrabrujuće velika.
Svetska banka je ovih dana objavila da Srbiji treba 50 godina da dostigne EU. Ako bi privreda Srbije nastavila da raste po prosečnoj stopi od 3%, prosečni nivo životnog standarda zemalja EU, prosečni građanin Srbije bi dostigao tek za 50 godina. Ukoliko bi Srbija udvostručila stopu ekonomskog rasta i, kao susedna Rumunija, imala rast od 5 do 6%, tada bi taj jaz bio prevaziđen za 20 godina. Inače za ovu godinu stopa privrednog rasta u Srbiji očekuje se na nivou od 2%, što je manje od proseka zemalja Zapadnog Balkana, koji iznosi 2,6%.
Dakle, ključno pitanje je da li će Srbija u decenijama koje slede imati niske stope rasta koje je vode u višedecenijsko veliko zaostajanje u ekonomskom razvoju u odnosu na prosečni nivo razvoja zemalja EU, ili će ipak uspeti da u veoma optimističkom roku od dve decenije, sa visokim stopama rasta, dostigne prosečni nivo razvoja zemalja EU.
Šta Srbija treba da uradi da bi kupila kartu za evropski voz. Posmatrano na kratki rok, treba istaći bar četiri preduslova:
da održi makroekonomsku i finansijsku stabilnost;
da obezbedi veći rast investicija, koje treba, umesto sadašnjih 18%, da dostignu 25% BDP;
da ubrza reforme javnih predizeća, i
da unapredi efikasnost državne uprave.
Ovo su svakako mere tekuće ekonomske politike, međutim, za ostvarenje dugoročnih strateških ciljeva Srbija treba da ispuni brojne složene i međusobno povezane uslove, i to posebno:
razvoj stabilnih institucija koje garantuju demokratiju, vladavinu prava i poštovanje i zaštitu ljudskih prava i prava manjina, i
razvoj tržišne ekonomije sposobne da se suoči sa pritiskom konkurencije unutar EU i šire.
Razvoj konkurentske slobodne tržišne privrede i uravnotežen dinamičan rast zahteva brojne radikalne mere, mi ćemo ovde ukazati samo na neke od njih. Jedna od njih je podsticanje inovacija, stvaranjem boljih veza izneđu nauke, tehnologije i preduzetništva, kao i rast kapaciteta za istraživanje i razvoj s posebnim usmerenjem na informacione i komunikacione tehnologije. Pored inovacija za dinamičan razvoj značajno je i jačanje izvozno orjentisane privrede. Srbija je mala zemlja sa nedovoljnom domaćom tražnjom, zbog toga ona treba da izvozi oko 60% svog BDP, kako bi zahvaljujući ekspanziji inostrane tražnje podstakla rast domaće proizvodnje.
Uspešan ekonomski razvoj u savremenim uslovima je isto tako nemoguć bez odgovarajućeg obrazovanja, koje treba da obezbedi kvalifikovanu radnu snagu sposobnu za velike izazove koje donosi tehnološki progres, posebno digitalna ekonomija.
Za razvoj privrede Srbije značajno je i obezbeđenje sigurnosti snabdevanja energijom. Orijentacija na obnovljive izvore energije, koja u svetu sve više uzima maha, treba da bude i cilj elektroprivrede Srbije. Obnovljivi izvori su 2016. sa rastom svojih kapaciteta prvi put premašili godišnji rast kapaciteta elektrana koje koriste fosilne izvore energije. Konkretnije 62% ukupnih neto dodatnih kapaciteta u svetu u prošloj godini odnosi se na one koji koriste obnovljive izvore energije. Srbija treba da sledi ove trendove i da poveća proizvodnje „zelene struje“.
Razvoj infrastrukture i ravnomeran regionalni razvoj su takođe nužni preduslovi za uspešan ekonomski razvoj. Zbog slabe infrastrukture, kao i zbog velikih razlika u regionalnom razvoju, brojni resursi ostaju nevalorizovani, što se naravno, negativno odražava na ekonomski razvoj.
Za Srbiju je od posebne važnosti razvoj poljoprivrede. Ovde ćemo ukazati na dva ključna izazova od kojih najviše zavisi njen budući razvoj. Klimatske promene su globalni fenomen i one već imaju ozbiljne posledice na poljoprivredne prinose u Srbiji. Poražavajući je podatak da se samo nekoliko procenata obradivog zemljišta u Srbiji navodnjava. Ulaganja u sisteme za navodnjavanje su urgentna. Drugi izazov je priozvodnja zdrave hrane. Srbija ima veliku šansu da podsticanjem proizvodnje zdrave hrane postigne ne samo veći izvoz i rentabilniju proizvodnju, već i da postigne veću zaposlenost i doprinese razvoju seoskog turizma.
Za budući ekoomski razvoj veoma je bitno jasno definisati ulogu države. Država se mora odreći intervencionizma i svoju ulogu fokusirati na izgradnju institucija i infrastrukture. Stvaranje povoljnog ambijenta za razvoj preduzetništva i privlačenje investicija, kljična je uloga države u pospešivanju ekonomskog razvoja.
Na kraju, ne ulazeći u analizu još brojnih važnih faktora koji određuju budući razvoj, kao što su tržište rada, zdravstvena zaštita, visok nivo ekonomskih nejednakosti i siromaštva u Srbiji, nužno je istaći da nas svet, sve dinamičnijih promena, upućuje na razvoj ekonomije zasnovan na obrazovanju, inovacijama i digitalizaciji. Ako na ovde razmatrane izazove uspešno odgovori, Srbija može očekivati da se u dogledno vreme približi ekonomskom razvoju EU, u suprotnom očekuje nas dugoročno višedecenijsko zaostajanje i beznađe.
Danilo Šuković
Beograd, 25. 11. 2017.
Citat: “Srbija je mala zemlja sa nedovoljnom domaćom tražnjom, zbog toga ona treba da izvozi oko 60% svog BDP, kako bi zahvaljujući ekspanziji inostrane tražnje podstakla rast domaće proizvodnje.”
Gospodine Šukoviću,
Domaća tražnja je velika, ali ona realna, za robama i uslugama. Mala je samo platežno sposobna tražnja usled manjka novca u opticaju, praćeno lošom distribucijom i nepovoljnim uslovima kreditiranja. Drago mi je da ste svesni da je limitirana kupovna moć prepreka za rast proizvodnje. Ali ne mogu razumeti da umesto da predložite mere sa saniranje tog problema, vi se okrećete izvozu i stranoj kupovnoj moći?! Kako je moguće da nijednom niste pomenuli parazitski bankarski sistem koji je itekako odgovoran za malu platežnu moć građana, jer ima monopol na novčanu emisiju. Diktira sve: količinu, cenu, alokaciju, ali i izvlačenje para iz opticaja. Sve to bez ikakvog uporišta u Ustavu i Zakonu o bankama. Najlakše je pričati o izvozu i lošem poslovnom ambijentu. To slušamo već decenijama, a rezultata nigde.
Narodna banka Srbije ima monopol (kao i sve centralne banke u svetu) na emisiju novca, povlacenje novca iz opticaja kao i na odredjivanje referentne kamatne stope.
Tacno je da takvi postupci NBS nemaju uporiste u Zakonu o bankama, ali samo zato sto se zakon odnosi na poslovne banke.
Savetujem Vam da procitate Zakon o Narodnoj banci Srbije, mozda ce Vam tada biti jasne nadleznosti NBS.
@Zoran Petronijevic,
U zabludi ste. Monopol na emisiju dinara i to u žiralnoj formi (dominantni oblik novca) imaju poslovne banke, a ne tzv. Narodna banka. Čak i novčanice ulaze u opticaj tako što poslovne banke menjaju žiralni novac za gotovinski, što centralnu banku čini pukom menjačnicom. Nisam tek tako naveo Zakon o bankama. Referentna kamatna stopa je irelevanta, jer nije obavezujuća, a sem toga bankarski krediti nemaju izvore. Novac se kreira “ex nihilo”, tj. iz vazduha zloupotrebom sistema dvojnog knjigovodstva, odnosno sasvim drugačijim pravila knjiženja za banke u odnosu na druge poslovne subjekte. O tome svedoči kako njihova literatura, tako i bankarski bilansi, jer kad banka daje kredit, istovremeno rastu i aktiva i pasiva. Kod svih drugih, bilansna suma ostaje nepromenjena, menja se samo struktura aktive. Verovatno po onoj latinskoj: “Quod licet Iovi, non licet bovi”.