Ауторски текст Политика Финансије

Здрав разум узвраћа ударац

Арчење новца и свих јавних ресурса је у Србији веома стара пракса и на жалост доминантан образац вођења политике још од 19. века па на овамо. То нису измислиле ни садашња политичка гарнитура, ни она пре ње. Историјски гледано је такво кривотворење политичких правила и злоупотребе позиција устоличила Народна радикална странка Николе Пашића.

А предуслови за то су створени још раније, далеких 30-тих година 19. века, када је кнез Милош стекао право да донесе прве законе. Они су, на жалост, били такви да су трајно цементирали сиромаштво и блокирали убрзани развој заосталог српског друштва. Сви каснији покушаји модернизације су или у потпуности пропали или су као исход имали јако скромне резултате, јер су се увек разбијали о тврду подлогу лоших системских решења и немаштине.

Тако далеко уназад сеже и наш до данас проблематичан однос према приватној својини, привреди и предузетништву, али и према политичким партијама и новцу пореских обвезника. Држава уместо да буде оквир и уређени систем који непристрасно и квалитетно обезбеђује основна права и услуге попут безбедности, лечења, образовања и разноразне инфраструктуре, али и која се вредносно базира на етици хуманости и одговорности, је постала како објекат тако и инструмент за брутално пљачкање.

У међувремену нам се практично десило све што се у животу једне нације може десити. Дизале су се буне, вођени су ратови, и регионални и светски, дошло је до револуција, смењиване су власти, мењане су границе, уређења и имена државе, али све се то опет суштински одвијало на површини. Мењала се длака, а остајала је ћуд.

У сиромашном друштву без ефикасне поделе власти и независних институција, без праведне расподеле ресурса, фер тржишног такмичења и капитала акумулираног у раслојеним друштвеним групама, без солидне средње класе и привредника који као утицајни актери парирају инхерентној тежњи државе да се уплиће у све, друштвена имовина бива плен оних који се докопају власти.

Таква власт нити уме, нити жели домаћински да управља земљом, већ освојени положај схвата извором живота и као таквог га немилосрдно брани. Јер, част изузецима, у биографији коју је има иза себе обично и нема богзна чему да се врати. У таквом миљеу такође не постоји политички противник, вец се он доживљава као непријатељ којег ваља истребити. Политика тако постаје бојно поље, а грађани топовско месо и маневарска маса у игри на све или ништа.

Уз све то, та сурова и дубоко укорењена парадигма има тенденцију да све што се чини добрим и вредним повуче на доле. Дезавуише се знање и промовише бахатост и простаклук, пристојност се схвата као слабост, слави се разбојништво а афирмишу се ниски пориви, покварена машта и прљаве страсти.

Пошто је држава централизована и фигурира као главни утеривач и арбитар у расподели ресурса, странке постају кључ и за социјалну мобилност и за лично богаћење. И кад такве интересне групе “заскоче” државу са слабим контролним механизмима, онда нема више стајања. Замислите брод кога је споља пробила санта леда, а у трупу недостају коморе и зидови који ће негде зауставити воду.

И СНС у том смислу није нов феномен, већ испуњава улогу оног партијског мастодонта популистичке провенијенције, лишеног искрене идеологије и система вредности, странку хегемона која усисава све ресурсе државе и настоји да се и у својој и у перцепцији грађана изједначи са њом. Узурпира се систем до те мере да на његовом ткиву настаје гангрена која се неумољиво шири. А на крају тог процеса само може да остане једна беживотна љуштура, без перспективе опоравка. И онда земља у којој живите није више ни минско поље, неко тепих испод кога је све труло.

Међутим, поред тог доминантног и у већини популистичко-народњачког мејнстрима, паразитског естаблишмента, у политчком животу Србије је увек постојао и онај други, танак слој политичко-друштвених актера дијаметрално супротног типа. Они који су се упињали да закону и Уставу, правилима и владавини права заиста удахну живот.

Они су званичне политике влада, законска и подзаконса акта, прокламације краљева и других владара и власти, који себе никад нису сматрали пуком администрацијом, схватали буквално. Кроз квантитет су се пробијали квалитетом, помагали су покушаје да се јавна ствар регулише у складу са потребама живих људи и оним што рацинално резоновање налаже, а то је овде увек значило пливање узводно.

Чување друштвеног интереса је за те и такве људе увек био императив који иде руку под руку са личним интегритетом, који је питање људског достојанства, чистине карактера и истинског патриотизма као склопа система вредности наспрам празног бусања у страначке или идеологијом напумпане груди. И не, то нису никакви свеци, нису ни Мајке Терезе ни Војска спаса, нити су морал посркали с мајчиним млеком. Просто имају неку врсту здравог нагона самоодржавања, јер присетимо се: ми тонемо!

Вредност тих људи је, иако су по правилу били на маргини и у мањини, та што су из позадине, најчешће оспоравани, чинили разлику и вукли напред. Они су обично били у својој струци остварени, када би се укључили у политику, живели би за њу а не од ње и држали су у животу идеју о санирању и дубинском ремонту Србије, као пројекту чије остварење је до сад остало недостижно.

Поред тога што наше друштво већ деценијама није у стању да произведе квалитетну алтернативу, идеја о уређености се показала јако жилавом, јер борба за државу по мери њених грађана није хир, него представља једини начин превазилажења парадигме сиромаштва и пропадања.

Оснивањем покрета Доста је било 2014. је та идеја поново формулисана у великом стилу и артикулише се од тада на савремен, јасан и доследан начин. Препозната је потреба да се начини биланс, да се сведу рачуни, направи пресек стања, да се прецизно утврде и дугови и потраживања. Да се прогледа и коначно крене са поспремањем. Опет узводно, уз сва могућа оспоравања и отпоре, успоне и падове.

Иронија, али данас у земљи у којој је цивилизацијски крах 90-их друштвену пирамиду преврнуо наглавачке, инсистирање на поштовању правила и вођење здравим разумом представља највећи могући бунт у функцији једине револуције која се овде није десила. А у ствари је реч о оном највишем и најузвишенијем историјском задатку увођења реда у Србији, ликвидацијом својеврсног генерацијског дуга према нама самима и онима који долазе. Јер у питању је дуг који не нестаје, не застарева и не отписује се, већ се само гомила и притиска све силније и јаче.

За људе који су то схватили и укључили се у политику са циљем да ствари заиста поставе са главе на ноге, није неопходно да познају целу генезу наших проблема. Неопходно је да поседују здрав когнитивно-емотивни систем, да препознају воду када им стоји до врата, да разликују чисто од прљавог, исправно од погрешног, морално од неморалног и прихватљиво од неприватљивог.

Међутим, није на одмет и сазнање да су се прихватили можда најплеменитијег задатка који су нам наши преци оставили у аманет, да се баве истински пионирским послом и да је част која иде уз њега сразмерна изазову, који је огроман. Треба да буду свесни да ће, буду ли успели, њихов рад представљати подвиг раван пркошењу гравитацији и слетању на Марс, победу која Србију води тамо где никада до сада није била. У ред уређених и успешних земаља.

Игор Гајић

Доста је било Вождовац

 

Доста је било

Доста је било

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Одлична текст. Одличан приказ како Срби настављају кулук против себе самих још од одласка Турака пре 200 година. Имам утисак да се у свакој генерацији појављују људи који препознају особину Срба да трпе „турке“ на власти, па зато користе прилику за себе, а пред својом фамилијом се показују како су се „снашли у животу“. Они су довољно интелигентни, довољно спремни на ангажовање, а изнад свега су покварени и манипулативни. То су наши рођаци, наши вршњаци из одељења, наши узори из детињства и младости. Проблем Срба је што не умеју да одрасту, већ остају или у периоду пубертета или у периоду адолесценције. Зато паметне и поштене људеи мирну већину која очекује поштен однос од других, заводи покварена мањина. То нема везе са класним поделом, већ има везе са моралом.