Autorski tekst Politika Finansije

Zdrav razum uzvraća udarac

Arčenje novca i svih javnih resursa je u Srbiji veoma stara praksa i na žalost dominantan obrazac vođenja politike još od 19. veka pa na ovamo. To nisu izmislile ni sadašnja politička garnitura, ni ona pre nje. Istorijski gledano je takvo krivotvorenje političkih pravila i zloupotrebe pozicija ustoličila Narodna radikalna stranka Nikole Pašića.

A preduslovi za to su stvoreni još ranije, dalekih 30-tih godina 19. veka, kada je knez Miloš stekao pravo da donese prve zakone. Oni su, na žalost, bili takvi da su trajno cementirali siromaštvo i blokirali ubrzani razvoj zaostalog srpskog društva. Svi kasniji pokušaji modernizacije su ili u potpunosti propali ili su kao ishod imali jako skromne rezultate, jer su se uvek razbijali o tvrdu podlogu loših sistemskih rešenja i nemaštine.

Tako daleko unazad seže i naš do danas problematičan odnos prema privatnoj svojini, privredi i preduzetništvu, ali i prema političkim partijama i novcu poreskih obveznika. Država umesto da bude okvir i uređeni sistem koji nepristrasno i kvalitetno obezbeđuje osnovna prava i usluge poput bezbednosti, lečenja, obrazovanja i raznorazne infrastrukture, ali i koja se vrednosno bazira na etici humanosti i odgovornosti, je postala kako objekat tako i instrument za brutalno pljačkanje.

U međuvremenu nam se praktično desilo sve što se u životu jedne nacije može desiti. Dizale su se bune, vođeni su ratovi, i regionalni i svetski, došlo je do revolucija, smenjivane su vlasti, menjane su granice, uređenja i imena države, ali sve se to opet suštinski odvijalo na površini. Menjala se dlaka, a ostajala je ćud.

U siromašnom društvu bez efikasne podele vlasti i nezavisnih institucija, bez pravedne raspodele resursa, fer tržišnog takmičenja i kapitala akumuliranog u raslojenim društvenim grupama, bez solidne srednje klase i privrednika koji kao uticajni akteri pariraju inherentnoj težnji države da se upliće u sve, društvena imovina biva plen onih koji se dokopaju vlasti.

Takva vlast niti ume, niti želi domaćinski da upravlja zemljom, već osvojeni položaj shvata izvorom života i kao takvog ga nemilosrdno brani. Jer, čast izuzecima, u biografiji koju je ima iza sebe obično i nema bogzna čemu da se vrati. U takvom miljeu takođe ne postoji politički protivnik, vec se on doživljava kao neprijatelj kojeg valja istrebiti. Politika tako postaje bojno polje, a građani topovsko meso i manevarska masa u igri na sve ili ništa.

Uz sve to, ta surova i duboko ukorenjena paradigma ima tendenciju da sve što se čini dobrim i vrednim povuče na dole. Dezavuiše se znanje i promoviše bahatost i prostakluk, pristojnost se shvata kao slabost, slavi se razbojništvo a afirmišu se niski porivi, pokvarena mašta i prljave strasti.

Pošto je država centralizovana i figurira kao glavni uterivač i arbitar u raspodeli resursa, stranke postaju ključ i za socijalnu mobilnost i za lično bogaćenje. I kad takve interesne grupe “zaskoče” državu sa slabim kontrolnim mehanizmima, onda nema više stajanja. Zamislite brod koga je spolja probila santa leda, a u trupu nedostaju komore i zidovi koji će negde zaustaviti vodu.

I SNS u tom smislu nije nov fenomen, već ispunjava ulogu onog partijskog mastodonta populističke provenijencije, lišenog iskrene ideologije i sistema vrednosti, stranku hegemona koja usisava sve resurse države i nastoji da se i u svojoj i u percepciji građana izjednači sa njom. Uzurpira se sistem do te mere da na njegovom tkivu nastaje gangrena koja se neumoljivo širi. A na kraju tog procesa samo može da ostane jedna beživotna ljuštura, bez perspektive oporavka. I onda zemlja u kojoj živite nije više ni minsko polje, neko tepih ispod koga je sve trulo.

Međutim, pored tog dominantnog i u većini populističko-narodnjačkog mejnstrima, parazitskog establišmenta, u politčkom životu Srbije je uvek postojao i onaj drugi, tanak sloj političko-društvenih aktera dijametralno suprotnog tipa. Oni koji su se upinjali da zakonu i Ustavu, pravilima i vladavini prava zaista udahnu život.

Oni su zvanične politike vlada, zakonska i podzakonsa akta, proklamacije kraljeva i drugih vladara i vlasti, koji sebe nikad nisu smatrali pukom administracijom, shvatali bukvalno. Kroz kvantitet su se probijali kvalitetom, pomagali su pokušaje da se javna stvar reguliše u skladu sa potrebama živih ljudi i onim što racinalno rezonovanje nalaže, a to je ovde uvek značilo plivanje uzvodno.

Čuvanje društvenog interesa je za te i takve ljude uvek bio imperativ koji ide ruku pod ruku sa ličnim integritetom, koji je pitanje ljudskog dostojanstva, čistine karaktera i istinskog patriotizma kao sklopa sistema vrednosti naspram praznog busanja u stranačke ili ideologijom napumpane grudi. I ne, to nisu nikakvi sveci, nisu ni Majke Tereze ni Vojska spasa, niti su moral posrkali s majčinim mlekom. Prosto imaju neku vrstu zdravog nagona samoodržavanja, jer prisetimo se: mi tonemo!

Vrednost tih ljudi je, iako su po pravilu bili na margini i u manjini, ta što su iz pozadine, najčešće osporavani, činili razliku i vukli napred. Oni su obično bili u svojoj struci ostvareni, kada bi se uključili u politiku, živeli bi za nju a ne od nje i držali su u životu ideju o saniranju i dubinskom remontu Srbije, kao projektu čije ostvarenje je do sad ostalo nedostižno.

Pored toga što naše društvo već decenijama nije u stanju da proizvede kvalitetnu alternativu, ideja o uređenosti se pokazala jako žilavom, jer borba za državu po meri njenih građana nije hir, nego predstavlja jedini način prevazilaženja paradigme siromaštva i propadanja.

Osnivanjem pokreta Dosta je bilo 2014. je ta ideja ponovo formulisana u velikom stilu i artikuliše se od tada na savremen, jasan i dosledan način. Prepoznata je potreba da se načini bilans, da se svedu računi, napravi presek stanja, da se precizno utvrde i dugovi i potraživanja. Da se progleda i konačno krene sa pospremanjem. Opet uzvodno, uz sva moguća osporavanja i otpore, uspone i padove.

Ironija, ali danas u zemlji u kojoj je civilizacijski krah 90-ih društvenu piramidu prevrnuo naglavačke, insistiranje na poštovanju pravila i vođenje zdravim razumom predstavlja najveći mogući bunt u funkciji jedine revolucije koja se ovde nije desila. A u stvari je reč o onom najvišem i najuzvišenijem istorijskom zadatku uvođenja reda u Srbiji, likvidacijom svojevrsnog generacijskog duga prema nama samima i onima koji dolaze. Jer u pitanju je dug koji ne nestaje, ne zastareva i ne otpisuje se, već se samo gomila i pritiska sve silnije i jače.

Za ljude koji su to shvatili i uključili se u politiku sa ciljem da stvari zaista postave sa glave na noge, nije neophodno da poznaju celu genezu naših problema. Neophodno je da poseduju zdrav kognitivno-emotivni sistem, da prepoznaju vodu kada im stoji do vrata, da razlikuju čisto od prljavog, ispravno od pogrešnog, moralno od nemoralnog i prihvatljivo od neprivatljivog.

Međutim, nije na odmet i saznanje da su se prihvatili možda najplemenitijeg zadatka koji su nam naši preci ostavili u amanet, da se bave istinski pionirskim poslom i da je čast koja ide uz njega srazmerna izazovu, koji je ogroman. Treba da budu svesni da će, budu li uspeli, njihov rad predstavljati podvig ravan prkošenju gravitaciji i sletanju na Mars, pobedu koja Srbiju vodi tamo gde nikada do sada nije bila. U red uređenih i uspešnih zemalja.

Igor Gajić

Dosta je bilo Voždovac

 

Dosta je bilo

Dosta je bilo

Komentari

Klikni ovde da postaviš komentar

  • Odlična tekst. Odličan prikaz kako Srbi nastavljaju kuluk protiv sebe samih još od odlaska Turaka pre 200 godina. Imam utisak da se u svakoj generaciji pojavljuju ljudi koji prepoznaju osobinu Srba da trpe „turke“ na vlasti, pa zato koriste priliku za sebe, a pred svojom familijom se pokazuju kako su se „snašli u životu“. Oni su dovoljno inteligentni, dovoljno spremni na angažovanje, a iznad svega su pokvareni i manipulativni. To su naši rođaci, naši vršnjaci iz odeljenja, naši uzori iz detinjstva i mladosti. Problem Srba je što ne umeju da odrastu, već ostaju ili u periodu puberteta ili u periodu adolescencije. Zato pametne i poštene ljudei mirnu većinu koja očekuje pošten odnos od drugih, zavodi pokvarena manjina. To nema veze sa klasnim podelom, već ima veze sa moralom.