Судска власт је независна. (Устав Републике Србије: Начела Устава, члан 4.)
Које је значење овог начела? Да ли му се може приписати једнозначност?
Пожељна или задовољавајућа интерпретација изгледала би овако.
Независност судства се непосредно ослања на начело легалитета, које треба да буде гаранција да суд делује на основу и у оквирима права. То повлачи недопустивост како спољних, било институционалних или политичких утицаја, било утицаја појединаца, на поступања суда, тако и арбитрарне одлуке и самовољу судија. Јасно и неупитно прописани извори права који су обавезујући за суд су тако нужан услов независности судства, која налаже да судије примењују законе судећи у складу са чињеницама, савесно и непристрасно.
Овакво одређење независности судске власти не допушта међусобну неусаглашеност и противречност уставних норми. Уколико тај услов није задовољен, начело независности у пракси може да буде злоупотребљено и тако што ће га као изговор користити они који врше притисак на суд, и тако што ће од стране суда бити употребљено као изговор за суђења у којима се не суди у складу са чињеницама и непристрасно.
Неусаглашености и противречности уставних норми Устава Ра2епублике Србије везаних како за међусобну неусклађеност самих уставних норми и одређење надлежности Уставног суда у односу на суд, тако и за одређење правних извора на којима се базирају судске одлуке, чија је последица и недопустива конфузија када је реч о примењивању међународних извора права у унутрашњем праву, описане су детаљно у http://www.cepris.org/studija-ustavni-polozaj-sudske-vlasti-analiza-i-preporuke-za-izmene/ , студији која анализира крупне проблеме уставног положаја правосудја у Србији.
Студија упућује на то да управо уставне противречности отварају врата произвољним судским пресудама, а самим тим и пресудама којима се противречност промовише као прихватљив облик расуђивања, док опште прихваћене међународне норме добијају улогу маске, која се произвољно користи или не користи.
Примери из судске праксе неумољиво и огољено то потврђују.
Уставни суд Србије, на пример, члан 32 Устава Републике Србије, који се односи на право на правично суђење, у једном од својих решења по уставној жалби против документовано неразумне и самовољне одлуке судије Вишег суда, утемељене на порицању доказаних података о јавно изреченој двострукој увреди, које је сам претходно означио као неспорне чињенице, интерпретира тако као да се ово право “ пре свега јемчи окривљеном лицу” а непосредно потом тврди да се уопште не јемчи и осталим учесницима у спору. Упркос томе што члан 21 самог Устава прописује да су пред законом сви једнаки, члан 22 и да свако има право на судску и заштиту ако му је повређено неко људско право, а члан 23 да је људско достојанство неприкосновено, и упркос опште прихваћеним међународним критеријумима везаним за једнака права свих странака у спору: “У складу с начелом независности судства, судије имају право и обавезу да воде рачуна о томе да се судске радње спроводе праведно и да права свих странака буду поштована”. (Основна начела независности судства, усвојена од стране Седмог конгреса УН и прихваћена од стране Генералне Скупштине УН: Независност судства, члан 6.)
Јасно је да независност судске власти не може бити компатибилна са пресудама које у себи садрже недвосмислене противречности и лажи јер се независност у поступању суда, између осталог, базира на рационалности. Када судија, на пример, каже да исказ који није истинит не може бити увреда већ “можда клевета”, судија је изрекла лаж. А када судија, на пример, констатује да су “све чињенице исправно утврђене и од страна у спору нису оспораване” али да једну од тих чињеница суд не прихвата за чињеницу, судија изриче бесмислицу, базирану на противречности. Јер чињеница је или утврдјено истинит податак, или није чињеница.
Чије је право све повређено када судија одлучи да једна чињеница истовремено припада и не припада одређеном скупу чињеница? Свакако не само право оштећене стране у судском спору, већ и право свих грађана на смислено и једнозначно одређење независности судства, које искључује ирационалне одлуке судија јер се оне косе са уставним принципом судијске слободе у доношењу одлука, и безусловно обезбеђује заштиту од таквих одлука. Једна од важних препорука из горе поменуте студије у вези са начелом независности говори управо о томе да у надлежности Уставног суда треба уврсити и “непосредну уставносудску заштиту људских права” у поступку по уставној жалби, јер прописана “субсидијерна надлежност” Уставног суда не обезбеђује адекватне механизме заштите људских права и у колизији је са уставним начелом да “свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско право”.
Ово лице проблема независности судства је неопходно истицати и зато што се у контексту расправа о независности судске власти много чешће помињу проблеми везани за незаконито вршење спољних притисака на суд, пре свега оних која су противна правним ограничењима државне власти.
Да би захтев за поштовање правне државе и последично прихватање правоснажних одлука њених судова био оправдан, мора се безрезервно поштовати околност да је, према Уставу, Република Србија држава која је заснована на владавини права (члан 1 и 3 Устава Републике Србије). А смисао владавине права је да обезбеди права и слободе појединцу, као и ефикасна средства санкционисања у случају њихове повреде. То, измедју осталог, значи да мера одговорности судија за пресуде које доносе мора бити конзистентна са начелом независности суда. Ако држава градјанину не гарантује услове за праведно и одговорно поступање суда, независност судства је јалово начело, а захтев за безусловно поштовање правоснажних судских одлука – ветар у ледја деструктивном конформизму.
Љубица Стрнчевић
Poštovana gospođo Strnčević,
možete da zamislite nas koji razumemo citirani čl. ustava koji govori o nezavisnosti sudstva, iako nismo iz tog foha i našu rezignaciju nad stvarnošću? I da komendija katastrofika bude još veća na čelu države je “najbolji student prava odkako se pravo izučava u Srbiji”! Kako nas obavesti Martinović, pokazujuči indeks A. Vučića u skupštini Srbije, dotični je čak dobio 10 ku i iz ustavnog prava!!!! U stvarnosti sada taj lik deluje kao neko ko je iz petog ili šestog pokušaja dobio neku šugavu šesticu pa sada, kada je u poziciji da taj ustav štiti i upraksu stavlja na njemu se sveti, ne poštuje i gazi, jer mu je toliko muka zadavao! Ili pak u praksi potvrđuje pravilo da nabubana materija brzo izčezne iz glave pa se ponovo vraća “kućnom ili uličnom” vaspitanju, ma koji zakoni, ja/mi smo zakon! Nisu samo ulice raskopane, zakopani kameni temeljci, mnogo toga započeto pa zaboravljeno, Srbiju su raskopali ovakvi likovi koji nisu učili školu da ispeku zanat i unaprede društvo već da se društva dočepaju, čitaj poreskih para, budžeta pa da se kupuju fontane, jelke, otvaraju gradilišta,…. ne da se to uradi nego ogrebe za proviziju a armijom fukara se armira takva vlast! Svedoci smo palete likova na vlasti. Njima su i Pećinci beskrupulozni cilj!
Ти делови устава звуче толико конфузно да мени који имам диплому ЕТФ није јасно шта је “писац хтео да каже”, а могу да замислим како тек звуче просечном српском правнику који је током целог свог школовања бежао од логике и математике.
Ево један пример, ослобађајућа пресуда од пре пар дана за илегалну градњу:
Друго основно тужилаштво оптуженог је теретило да је од маја 2016. до 15. јуна 2016. на Ади Циганлији, као одговорно лице инвеститора предузећа “Н”, градио објекат без грађевинске дозволе, а у вези са изградњом аква-парка у Београду. Секретаријат за инспекцијске послове Београда 15. јуна 2016. донео је решење којим су наредили Мијаиловићу да уклони изграђене објекте, али, према оптужници, он је даљим инвестирањем наставио започето.
По налажењу Апелационог суда, “није доказано да окривљени има својство лица које може бити учинилац кривичног дела грађење без грађевинске дозволе”, а које му је стављено на терет, због чега га је ослободио оптужбе.