Sudska vlast je nezavisna. (Ustav Republike Srbije: Načela Ustava, član 4.)
Koje je značenje ovog načela? Da li mu se može pripisati jednoznačnost?
Poželjna ili zadovoljavajuća interpretacija izgledala bi ovako.
Nezavisnost sudstva se neposredno oslanja na načelo legaliteta, koje treba da bude garancija da sud deluje na osnovu i u okvirima prava. To povlači nedopustivost kako spoljnih, bilo institucionalnih ili političkih uticaja, bilo uticaja pojedinaca, na postupanja suda, tako i arbitrarne odluke i samovolju sudija. Jasno i neupitno propisani izvori prava koji su obavezujući za sud su tako nužan uslov nezavisnosti sudstva, koja nalaže da sudije primenjuju zakone sudeći u skladu sa činjenicama, savesno i nepristrasno.
Ovakvo određenje nezavisnosti sudske vlasti ne dopušta međusobnu neusaglašenost i protivrečnost ustavnih normi. Ukoliko taj uslov nije zadovoljen, načelo nezavisnosti u praksi može da bude zloupotrebljeno i tako što će ga kao izgovor koristiti oni koji vrše pritisak na sud, i tako što će od strane suda biti upotrebljeno kao izgovor za suđenja u kojima se ne sudi u skladu sa činjenicama i nepristrasno.
Neusaglašenosti i protivrečnosti ustavnih normi Ustava Ra2epublike Srbije vezanih kako za međusobnu neusklađenost samih ustavnih normi i određenje nadležnosti Ustavnog suda u odnosu na sud, tako i za određenje pravnih izvora na kojima se baziraju sudske odluke, čija je posledica i nedopustiva konfuzija kada je reč o primenjivanju međunarodnih izvora prava u unutrašnjem pravu, opisane su detaljno u http://www.cepris.org/studija-ustavni-polozaj-sudske-vlasti-analiza-i-preporuke-za-izmene/ , studiji koja analizira krupne probleme ustavnog položaja pravosudja u Srbiji.
Studija upućuje na to da upravo ustavne protivrečnosti otvaraju vrata proizvoljnim sudskim presudama, a samim tim i presudama kojima se protivrečnost promoviše kao prihvatljiv oblik rasuđivanja, dok opšte prihvaćene međunarodne norme dobijaju ulogu maske, koja se proizvoljno koristi ili ne koristi.
Primeri iz sudske prakse neumoljivo i ogoljeno to potvrđuju.
Ustavni sud Srbije, na primer, član 32 Ustava Republike Srbije, koji se odnosi na pravo na pravično suđenje, u jednom od svojih rešenja po ustavnoj žalbi protiv dokumentovano nerazumne i samovoljne odluke sudije Višeg suda, utemeljene na poricanju dokazanih podataka o javno izrečenoj dvostrukoj uvredi, koje je sam prethodno označio kao nesporne činjenice, interpretira tako kao da se ovo pravo “ pre svega jemči okrivljenom licu” a neposredno potom tvrdi da se uopšte ne jemči i ostalim učesnicima u sporu. Uprkos tome što član 21 samog Ustava propisuje da su pred zakonom svi jednaki, član 22 i da svako ima pravo na sudsku i zaštitu ako mu je povređeno neko ljudsko pravo, a član 23 da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, i uprkos opšte prihvaćenim međunarodnim kriterijumima vezanim za jednaka prava svih stranaka u sporu: “U skladu s načelom nezavisnosti sudstva, sudije imaju pravo i obavezu da vode računa o tome da se sudske radnje sprovode pravedno i da prava svih stranaka budu poštovana”. (Osnovna načela nezavisnosti sudstva, usvojena od strane Sedmog kongresa UN i prihvaćena od strane Generalne Skupštine UN: Nezavisnost sudstva, član 6.)
Jasno je da nezavisnost sudske vlasti ne može biti kompatibilna sa presudama koje u sebi sadrže nedvosmislene protivrečnosti i laži jer se nezavisnost u postupanju suda, između ostalog, bazira na racionalnosti. Kada sudija, na primer, kaže da iskaz koji nije istinit ne može biti uvreda već “možda kleveta”, sudija je izrekla laž. A kada sudija, na primer, konstatuje da su “sve činjenice ispravno utvrđene i od strana u sporu nisu osporavane” ali da jednu od tih činjenica sud ne prihvata za činjenicu, sudija izriče besmislicu, baziranu na protivrečnosti. Jer činjenica je ili utvrdjeno istinit podatak, ili nije činjenica.
Čije je pravo sve povređeno kada sudija odluči da jedna činjenica istovremeno pripada i ne pripada određenom skupu činjenica? Svakako ne samo pravo oštećene strane u sudskom sporu, već i pravo svih građana na smisleno i jednoznačno određenje nezavisnosti sudstva, koje isključuje iracionalne odluke sudija jer se one kose sa ustavnim principom sudijske slobode u donošenju odluka, i bezuslovno obezbeđuje zaštitu od takvih odluka. Jedna od važnih preporuka iz gore pomenute studije u vezi sa načelom nezavisnosti govori upravo o tome da u nadležnosti Ustavnog suda treba uvrsiti i “neposrednu ustavnosudsku zaštitu ljudskih prava” u postupku po ustavnoj žalbi, jer propisana “subsidijerna nadležnost” Ustavnog suda ne obezbeđuje adekvatne mehanizme zaštite ljudskih prava i u koliziji je sa ustavnim načelom da “svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko pravo”.
Ovo lice problema nezavisnosti sudstva je neophodno isticati i zato što se u kontekstu rasprava o nezavisnosti sudske vlasti mnogo češće pominju problemi vezani za nezakonito vršenje spoljnih pritisaka na sud, pre svega onih koja su protivna pravnim ograničenjima državne vlasti.
Da bi zahtev za poštovanje pravne države i posledično prihvatanje pravosnažnih odluka njenih sudova bio opravdan, mora se bezrezervno poštovati okolnost da je, prema Ustavu, Republika Srbija država koja je zasnovana na vladavini prava (član 1 i 3 Ustava Republike Srbije). A smisao vladavine prava je da obezbedi prava i slobode pojedincu, kao i efikasna sredstva sankcionisanja u slučaju njihove povrede. To, izmedju ostalog, znači da mera odgovornosti sudija za presude koje donose mora biti konzistentna sa načelom nezavisnosti suda. Ako država gradjaninu ne garantuje uslove za pravedno i odgovorno postupanje suda, nezavisnost sudstva je jalovo načelo, a zahtev za bezuslovno poštovanje pravosnažnih sudskih odluka – vetar u ledja destruktivnom konformizmu.
Ljubica Strnčević
Poštovana gospođo Strnčević,
možete da zamislite nas koji razumemo citirani čl. ustava koji govori o nezavisnosti sudstva, iako nismo iz tog foha i našu rezignaciju nad stvarnošću? I da komendija katastrofika bude još veća na čelu države je “najbolji student prava odkako se pravo izučava u Srbiji”! Kako nas obavesti Martinović, pokazujuči indeks A. Vučića u skupštini Srbije, dotični je čak dobio 10 ku i iz ustavnog prava!!!! U stvarnosti sada taj lik deluje kao neko ko je iz petog ili šestog pokušaja dobio neku šugavu šesticu pa sada, kada je u poziciji da taj ustav štiti i upraksu stavlja na njemu se sveti, ne poštuje i gazi, jer mu je toliko muka zadavao! Ili pak u praksi potvrđuje pravilo da nabubana materija brzo izčezne iz glave pa se ponovo vraća “kućnom ili uličnom” vaspitanju, ma koji zakoni, ja/mi smo zakon! Nisu samo ulice raskopane, zakopani kameni temeljci, mnogo toga započeto pa zaboravljeno, Srbiju su raskopali ovakvi likovi koji nisu učili školu da ispeku zanat i unaprede društvo već da se društva dočepaju, čitaj poreskih para, budžeta pa da se kupuju fontane, jelke, otvaraju gradilišta,…. ne da se to uradi nego ogrebe za proviziju a armijom fukara se armira takva vlast! Svedoci smo palete likova na vlasti. Njima su i Pećinci beskrupulozni cilj!
Ti delovi ustava zvuče toliko konfuzno da meni koji imam diplomu ETF nije jasno šta je “pisac hteo da kaže”, a mogu da zamislim kako tek zvuče prosečnom srpskom pravniku koji je tokom celog svog školovanja bežao od logike i matematike.
Evo jedan primer, oslobađajuća presuda od pre par dana za ilegalnu gradnju:
Drugo osnovno tužilaštvo optuženog je teretilo da je od maja 2016. do 15. juna 2016. na Adi Ciganliji, kao odgovorno lice investitora preduzeća “N”, gradio objekat bez građevinske dozvole, a u vezi sa izgradnjom akva-parka u Beogradu. Sekretarijat za inspekcijske poslove Beograda 15. juna 2016. doneo je rešenje kojim su naredili Mijailoviću da ukloni izgrađene objekte, ali, prema optužnici, on je daljim investiranjem nastavio započeto.
Po nalaženju Apelacionog suda, “nije dokazano da okrivljeni ima svojstvo lica koje može biti učinilac krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole”, a koje mu je stavljeno na teret, zbog čega ga je oslobodio optužbe.