Погледајте представљање и говор Милана Поповића, члана тима за Београд. Милан (30) је дипломирани грађевински инжењер и бави се управљањем пројеката у енергетици као водећи инжењер. Одборник СО Звездара, председник ОО ДЈБ Звездара и члан Главног одбора ДЈБ.
Пре неколико година нисам ни сањао да ћу са овако сјајним људима делити одличну енергију коју осећам данас у сали. Тада сам имао неке сасвим друге снове. Желео сам да као млад инжењер градим своју каријеру и живот негде у белом свету.
Да попут многих мојих колега, пријатеља, и свих других који су могли негде да оду, одем и ја одавде. Сматрао сам да предуго чекам да се деси чудо. А онда сам готово држећи у руци карту у једном смеру, схватио да то чудо о ком сањамо, морамо ми да створимо.
Остао сам да бих уместо мостова и безличних небодера у некој Канади или Аустралији, заједно са вама учествовао у зидању нашег животног дела. У стварању нечега због чега више ниједна генерација неће пожелети да оде из Србије.
У Доста је било сам осетио енергију и видео наду да заиста можемо нешто да променимо. Ми нисмо само политичка странка, ми смо идеја која се први пут родила у Србији. Идеја која се осети приликом сваког нашег руковања. Та идеја здраве и транспарентне државе не трпи чекање. Зато ми нисмо они који чекају, ми смо људи који не одустају.
Иако сам двометраш – морам вам признати да нисам вичан спорту. Али сам у политичку арену ушао да се борим и да победим. Ушао сам јер не видим себе како са трибина негодујем јер нам арче државу оволико дуго колико ја имам година.
Та борба није нимало лака. Напротив, многи су говорили да политика није за нас, да смо ми аматери и немамо шта ту да тражимо. Питају се што им сметамо, што се не склонимо и пустимо их да вршљају по свом.
Ја нећу устукнути јер се превише младих и паметних људи заувек повукло. Јер ово је моја земља, а не њихова држава. Зато сам данас овде пред вама, са вама, посвећенији циљу више него икад.
Данас више не сањам да се будим у некој другој, лепшој земљи. Заједно са свим храбрим, истрајним и непоколебљивим људима из Доста је било свакодневно радим на томе да од Србије створимо то чудо звано уређена земља.
И у том послу крећемо од Београда. Створићемо услове да млади људи овде стварају, радују се, оснују своје породице. Урадићемо нешто што нико није до сада.
Опорезоваћемо неизграђено грађевинско земљиште стечено у пљачкашким приватизацијама. То је огроман извор прихода, од ког се у уређеним државама граде метрои, булевари, школе, болнице, вртићи и готово сва градска инфраструктура.
Знам да вам ове и многе друге ствари звуче помало невероватно. Али знам и верујем да све што обећамо, можемо и хоћемо да испунимо. Како то знам? Тако што смо ми своји људи, ми никоме ништа не дугујемо и ни са ким нисмо правили тајне дилове.
Потпуно смо независни и одлучни у намери да мењамо систем. Погледајте нас, ми смо нови, неукаљани и кредибилни људи у политици. Ја се своје чланске карте не стидим, јер нису сви исти. Ми заиста јесмо поптуно другачији од других! И зато поносно стојим данас овде и гласно кажем доста је било!
Kad sam prvi put cuo pricu Sase Radulovica poverovao sam da je on vesnik snage koju sam , po zakonu akcije i reakcije , ocekivao da se pojavi kod nas . Verujem da Srbi ne ljube lance . Ratovali smo vekovima sa najjacim imperijama sto je znak da smo nepromisljeni ali je i dokaz kakav odnos imamo prema ugnjetavanju. Vrednosti prenesene sa kolena na koleno u nekim kucama i danas zive i nisu vremenom odbacene . Upravo mlade sokolove iz tih kuca cekam jer akcija ugnjetavanja primitivaca je postala nepodnosljiva a jos teze je gledati kako primitivizam postaje obrazac vaspitavanja narednih generacija.
Sad kad vidim fizionomije tih mladih ljudi [njihova lica odisu postenjem , hrabroscu i oni odlicno znaju gde da usmere svoje ‘maceve’]verujem jos jace da su konacno stigli i da sledi reakcija.
Nadam se da cemo biti ponosni u buducnosti na sebe ako ove snage urede drzavu sto nije poslo za rukom nijednom juznom narodu kroz istoriju i da cemo biti uzor nasem okruzenju koje ce sa osecajem ljubomore gledati na nas.
Kad sve saberemo bolje je narednim generacijama ostaviti uredjen sistem nego bilo kakvo materijalno bogatstvo jer ce ga lako u tim okolnostima sami steci.