Грађани Србије у великом проценту налазе се на граници сиромаштва. Стопа незапослености је изузетно висока, иако нас прорежомски медији убеђују у супротно. Плате су међу најнижим у Европи. Чести су случајеви да су радници плаћени и испод законског минимума. Пензионерима је још теже, нарочито ако се узме у обзир да им власт већ три године противзаконито исплаћује умањене износе пензија. Велики број породица живи од једне плате или једне пензије, а то је ситуација која траје годинама и нема назнака да ће се променити.
Када је у таквој позицији, човек своди своје животне потребе на одржив ниво: не вози аутомобил, не иде на летовање или зимовање, купује јефтинију и неквалитетнију храну, облачи се у продавницама половне робе… Све оно што би се могло окарактерисати као просечан стандард, доживљава се као луксуз. Такав начин живота изазива незадовољство, депресију, бес, а временом се човек прилагоди, навикне, те инстинктивно тражи начин да опстане и да, макар и једнократно, повећа свој кућни буџет: продаје аутомобил који више не може да вози и одржава, продаје наследство, ради повремене послове и народски речено-сналази се.
У тој борби за опстанак правила, моралне норме, скрупуле, принципи, достојанство, лични интегритет-не постоје. Све је на продају и све има своју цену на тржишту.
Све, па и глас.
Глас је роба која је у Србији тражена јер се избори дешавају бар једном годишње, али је истовремено и релативно јефтина, јер су власници робе-гласачи у животним околностима које их приморавају да продају робу коју имају. Међутим, одређени број карика у овом ланцу превазилази статус примарног продавца и постаје нека врста посредника/дистрибутера, тако што поред свог гласа, купцу прибавља још робе-гласове својих укућана, пријатеља, колега са посла итд. На тај начин себи подиже вредност на тржишту, јер поред сопствене робе нуди и посредовање у продаји робе која није његово власништво. Посредник/
Временом се тржиште шири, па се и међу посредницима јављају они који се шире брже. Такви више не обилазе терен ради набавке робе, већ ангажују нижи ниво посредника који ће обављати тај део посла. Структуру овакве врсте развиле су маркетиншке компаније, корпорације које се баве продајом робе широке потрошње и сви други појавни облици трговине, укључујући и оне илегалне.
Друштвени ефекти трансформације демократског процеса изјашњавања грађана у трговину заиста су застрашујући. Најниже карике у ланцу, осиромашени и обесхрабрени грађани, зарад тренутног финансијског бенефита, износе свој глас на тржиште. Глас купују они којима је неопходан, како би опстали на власти, јер немају програме, идеје ни резултате. У опсене и лажи које пласирају ни сами не верују, а једини циљ према коме усмеравају своје акције, јесте новац грађана који присвајају различитим методама. Дакле, једини начин да буду сигурни да ће глас добити јесте да исти купе.
Тако, са једне стране имамо појединца који вреди само ако је у бирачком списку, а са друге партију на власти коју интересује искључиво висок изборни резултат. Привид заједничког интереса постоји, али држава није трговачко предузеће, као што ни демократија није пијаца или супермаркет. Лична будућност и будућност генерација које долазе немају цену!
Уставом Србије је предвиђено да Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.
Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.
Слободно изражене воље нема, уколико изражавање воље постане предмет трговине. Ако слободно изражене воље нема, онда немамо институције, а онда ни државу. Живимо предполитичко време. У предполитичком времену нема закона, осим закона јачег, а нема ни слободе, осим слободе за јачег.
Није лако размишљати о идејама слободе, интегритета и морала у ситуацији када нисмо сигурни како ћемо прегурати до првог, али између страха и борбе, једини исправан избор је борба.
Ми не одустајемо!
Реља Алексић
Одоборник “Доста је било”, Нови Сад
Коментариши