Kikinda, Vršac, Bela Crkva, Apatin, Sombor, Subotica i brojna mesta uz pruge ka njima su železničke stanice dobila pre Beograda. Danas zvuči čudno, zar ne? Ipak, Vojvodina je jednostavno prirodna raskrsnica brojnih pravaca, pa se čuditi ne treba. U ravnici je gradnja pruga lakša i jeftinija, kao i njihovo održavanje. Navedene banatske stanice su izgrađene do 1857. godine, bačke do 1870. Izgradnja stanice u Kikindi je bila tehnološka revolucija, jer su tehnologije upotrebljene u njenoj izgradnji, upotrebljene po prvi put. Beograd je dobio stanicu 1884. godine, kada i Niš.
Zanimljivost je da se i danas tu i tamo vozimo preko šina i iz 1908. i 1910. godine. Sad se pruga krpi tek nakon što vagoni sa nje ispadnu, kad se pragovi pod njima raspadnu. Imali smo bar tri ovakva incidenta u Banatu za poslednjih 6 meseci. Još veća “zanimljivost” je to što se prevrnu zajedno sa opasnim hemijskim materijama koje vuku, pa se isparenja šire na kilometar udaljenosti. “Zanimljivost” je i to što zbog ovakvog stanja železnice niko u državi nije odgovarao. A, možda i najveća “zanimljivost” je to što niko do sada nije poginuo. Ne, to nije zanimljivost, to je više sreća naša.
Broj železničara je u padu. Ipak, od železnice zavisi strahovito velik broj radnih mesta. Sve fabrike koje u velikim količinama proizvode materije koje se smatraju opasnim po okolinu su obavezne da svoje proizvode transportuju, koliko god je to moguće, vozom. Pruge su pravi put za proizvode MSK, Petrohemije, Azotare, Železare, NIS-a… Desetak hiljada zaposlenih u ovim fabrikama direktno su poslom povezani sa železničarima koji rizikuju žive glave dok trulom prugom iz fabrika izvlače gotov proizvod.
Verovatno očekujete da kažem ko je za sve kriv. Kriv je način razmišljanja decenijama ukorenjen kod nas, a to je centralističko shvatanje države u kojoj sva moć i sav novac odlaze u jednu tačku. Rešenje je u decentralizaciji novca i odlučivanja takvoj da ne ugrožava celovitost države, ali šansu pruža svakom okrugu, gradu i selu da od sume na svojoj teritoriji prikupljenog poreza ima što direktniju korist. Tako bi gradovi koji znaju da im budućnost zavisi od pruge, u prugu novac i uložili. Ovako, ni jedna vlast nad svim našim parama stacioniranim u Beogradu ne mari puno za to što se na periferijama države obradiva zemlja daje strancima, putevi i pruge propadaju, vodovodom teče mulj, seoske apoteke se gase, sela ostaju prazna, a i gradovi se smanjuju. Centralizovana država nam truli isto kao i stari drveni železnički pragovi, a vozovi dele sudbinu ljudi – sve ih je manje i sve teže opstaju.
Svetlana Kozić
Predsednica Pokrajinskog odbora
Dosta je bilo
U sredu 10.januara možete pratiti emisiju Vojvođanski razgovor u kojoj će tema biti stanje železnice u Srbiji, dosadašnji pokušaji rešavanja nagomilanih teškoća u poslovanju i predlozi rešenja koje nudi DJB. Emisija se emituje uživo na našoj centralnoj Fejsbuk strani (Dosta je bilo) sa početkom u 17.30h. Može se i naknadno pogledati na istom mestu.
Od DJB ocekujemo ozbiljne analize a ne ponavljanje poznate “vojvodjanerske” mantre da je Beograd kriv za sve.
Sta cemo sa zatrpanim kanalima za odvodnjavanje koji su ne mali broj puta izazvali poplave koje je posle “Beograd” morao da resava , neuredjenim gradskim povrsinama. divljom gradnjom po selima i malim gradovima, odsustvo bilo kakvih sankcija zbog komunalne neuredjenosti…Najmanje to su problemi koje lokalne zajednice u Vojvodini mogu da resavaju minimalnim sredstvima pa opet to ne cine. Vojvodina se olenjila i zapustena je i zaostala vise nego ikad.
Kvalifikovana radna snaga prodaje dusu za madjarski pasos i odlazi u Evropu sto je proces koji je karakteristican za sve siromasnije zemlje regije pa cak i zemlje EU: Poljska, Bugarska, Rumunija, Portugalija. Za pusta sela opet nije kriv samo Beograd.
Ne spominje se cesto u “vojvodjanerskim” analizama ni koliki procenat u Budzet Vojvodine dolazi iz Budzeta Srbije.
Ne biraju se nacini da se “Beograd” ocrni.
DJB treba da pronadje zajednicki imenitelj dobrog i lepog zivota cele Srbije ukljucujuci i Vojvodinu.