Реч „слобода“, као и реч „љубав“, носи у себи могућности разноврсних вредности које спадају у заједничку баштину врсте којој припадамо, као и неколике психолошке замке с којима се свакодневно суочавамо. Тумачења поменутих вредности и замки захтевала би читаву библиотеку расправа, не једну књигу или страницу-две овог текста.
Шта је то што ову реч, која сваком изгледа јасна као добар дан, чини тако сложеном, набијеном значењима, незаобилазном у личном и колективном животу и потенцијално опасном?
Одговор се, као и сваки увид у значења или начин тумачења, налази у њој самој, у њеној свеобухватности.
Слобода је све оно што ми под њом подразумевамо, желимо, кријемо или намеравамо, све оно што нам притом пада на памет и све оно што остаје изван наше свести.
Могао бих овом приликом цитирати десетине мисли и формулација познатих филозофа, мислилаца, уметника, политичара и интелектуалаца, али нећу. Допустићу себи слободу – још један начин употребе ове речи који може дати добре или лоше резултате – да пред вас изнесем шта, по мом мишљењу, слобода није, шта не може и не сме бити.
У орвеловском свету један од слогана који су сви обавезни понављати гласи: „Слобода је ропство“. То је доследније и по својим последицама теже од оне сенжистовске фразе: „Нема слободе за непријатеље слободе“.
Извргавајући руглу свет тоталитаризма, Орвел сам је хтео рећи нешто супротно: Слобода није ропство. Ни ропство није слобода. То нису непријатељска или супротстављена стања појединаца или колектива, група или племена, класа или каста. Та два стања се искључују. Једно не иде с другим. На друштвеном плану она су могла постојати – као у цивилизацијама које сматрамо претечом наше, хуманистичније по сопственом мишљењу – али никада на појединачном: или си био роб или ниси.
Између слободе и ропства нема међустања.
Слобода је право сваког појединца, то данас ретко ко јавно оспорава. У бројним филозофским, правним и законским текстовима стоји да се људи рађају слободни. Значи ли то да је слобода сваког појединца добијена једном за свагда и неограничена? Одговарам: не значи. Јер да је таква, била би слобода једнога која укида или ограничава слободе свих других.
Слобода није нешто што се добија рођењем и оправдава простим постојањем и радом на продужавању врсте. Слобода није недељива као што није ни дељива, зато што није објекат ни апстракција. Слобода појединца није неограничена. Њена безграничност произвела би укидање појма и уништење његове суштине, осећања личне слободе које је безгранично, ако не шкоди другима.
Парадокс слободе је управо у томе што она, да би остала то што јесте и оно што може бити, мора ограничити слободу појединца слободом других појединаца – и тек онда постоји могућност опште слободе, која је истовремено и обавеза сваког појединца.
Ако не чуваш слободу других, како ће други чувати твоју? Ако то не радите заједно и сагласно својим веровањима и убеђењима, ниједан од вас двојице неће бити слободан.
Сматра се да је човек друштвено и политичко биће. Као што је део животињског света, једино разумно створење снабдевено мишљу и говором и биће које тежи трансценденталном. Каква је, дакле, друштвена слобода која заслужује
то име? И које су то политичке слободе које не искључују појам слободе?
Друштвена слобода није ако друштво има потпуну власт над појединцем, ако одређује шта ће мислити и како ће живети, у шта ће веровати и које ће сексуалне навике имати: њен утицај би требало да се завршава тамо где почиње слобода појединца.
Демократија не обезбеђује слободу свакоме, већ само могућност да се под истим условима као сви други бори за своју слободу. Јер слобода избора отвара врата томе да се слобода не изабере, као што се дешавало у прошлости. И да се изабере оно што је супротно слободи.
Рат није слобода већ изнуда и присила. Убиство није пут према слободи. Насиље не доноси слободу ни оном ко га користи. Лаж није средство слободних људи. Медијска манипулација не доприноси слободи. Цензура је противник слободе. Верска, расна и национална нетрпељивост раде против слободе. Мржња није средство слободе. Страх од других и страх који треба задати другима нису инструменти слободе.
Додајте овоме све оне ствари за које сматрате да нису слобода, саберите их сами са собом и упоредите са другим хипотетичним списком: шта слобода јесте.
Ако је списак ствари које нису слобода дужи од списка ствари које слобода јесу, онда то време, то друштво и та политика нису за слободне људе.
Ако сте задовољни слободом коју имате, онда гласајте за оне који су вас убедили да одустанете од слободе.
Аутор: Видосав Стевановић
Преузето са сајта недељника “Београдски глас”: http://beogradski-glas.rs/sloboda-ukratko/
sloboda = liberty