Ауторски текст Политика Спољна политика

И Турска на београдским изборима

„Турци одоше одавде после 500 година, туцаником, на коњима и магарцима… Вратиће се ускоро асфалтним путевима, у луксузним аутомобилима…“ Овим речима су на компјутерским друштвеним мрежама пропраћени најновија посета српског председника Александра Вучића Турској и разговори које је водио са тамошњим шефом државе Реџепом Тајипом Ердоганом.

Рекло би се, једно од оних путовања која шире разумевање између две државе и њених народа, унапређује сарадњу. Али у контексту предстојећих страначких избора у Београду које Вучићева Српска напредна странка већ доживљава као плебисцит, одлазак у Истанбул поприма специфичну тежину. И то не само за житеље српске престонице, већ и за Србе уопште. Посебно оне са друге стране Дрине, у Републици Српској.

Кренимо редом.

Као што је недавно од премијерке Ане Брнабић, а за сопствене предизборне потребе, „отео“ посету јапанског премијера Шинза Абеа, сличан маневар Вучић је извео и када је реч о турском председнику. С тим што је у овом другом случају барем задовољен протоколарни ниво. Много тога је обећано, најављено, потврђено… И све за ситне паре. Али у ситуацији када на сваки начин морате да „погурате“ страначке колеге у Београду који се баш и нису доказали личним ауторитетом, знањем и поштењем, свака сламка је добродошла. Зато на изборним плакатима СНС-а и нема никога другог до њеног вође.

Оно што се најгласније чуло током разговора у Истанбулу су обећања о отварању у Србији мноштва производних погона и најава динамичнијег доласка инвеститора из Турске. За почетак, помиње се најмање 2.500 нових радних места. Нешто тише се додаје да је реч о текстилној индустрији која је Турцима посебно интересантна, али у којој су, како нас искуство учи, плате радника, махом жена, убедљиво најниже а услови рада најтежи.

Још тише се помиње да пословање „џина са Босфора“ често одудара од принципа којима се води Европска унија, а у коју се куну и Вучић и његови следбеници. Један од тих принципа свакако је – поштовање људских права. Турска је пречесто на мети критичара управо због отвореног тоталитаризма који практикује. Ни Србији није лако: критике из Брисела због пречестог кршења тих истих људских права, ликвидације угледних политичара, малтретирања новинара, бахатости и самовоље нослица власти нису ништа мање. Подсетимо, Поглавље 23. у приступним преговорима са ЕУ, а које се бави управо овим питањем, једна је од главних кочница нашег уласка у европско друштво. Зато се намеће дилема: Да ли су оних обећаних нових 2.500 радних места и све што је набројано заиста „корак ка ЕУ“, или је заобилажење европских вредности једини начин да Србија опстане и после београдских избора

Али није то сва мука. Наиме, ко је у Истанбулу водио главну реч, а коме је дозвољено тек да клима главом могло се видети из чињенице да је сурету Вучића и Ердогана присуствовао и Бакир Изетбеговић, члан председништва Босне и Херцеговине. Каква је судбина одређена овом приликом за бившу централну југословенску републику нико не саопштава. Иако је јасно да поменута тројка ни о чему другом није имала шта да разговара. При томе, Изетбеговићево гостовање би се могло оценити као – полуприватно, јер он не само да за разговоре није имао мандат, већ о томе није ни обавестио остале чланове председништва. Ипак, није пропустио да усхићено изјави како би се тројни сусрет у Турској могао показати као – историјски.

После свега реченог намеће се слутња да су за Александра Вучића београдски избори толико важни да је спреман зарад њх да жртвује много тога у Србији, али и српски народ у БиХ. Можда је заиста тако…

Пише: Слободан Самарџија

Доста је било

Доста је било

Коментариши

Кликни овде да поставиш коментар