Европа због Косова издаје сопствене принципе
Европска унија је спремна да зарад „решења статуса Косова“ прекрши један од својих основних принципа – консензус у одлучивању. Тако најављују из Брисела где је јуче Европска комисија (ЕК) обелоданила своју „Стратегију за проширење ЕУ на западни Балкан“, као и услове и рокове по којима би најављено требало да буде спроведено. Наиме, како се сазнаје, одлука о томе, као и свему што би требало да је прати, могла би бити донета – прегласавањем!
Био би то историјски корак уназад, којим би се ЕУ и дефинитивно одрекла идеје на којој је заснована 1. новембра 1993. у холандском граду Мастрихту. Даљи развој ситуације могуће је унапред предвидети: Европа би се поново претворила у заједницу неједнаких, што би било само корак ка успостављању већ виђеног система владавине великих и економски моћнијих чланица над осталима.
Таквим чином одлучујућу реч у функционисању европске породице, а после одлуке Велике Британије да се дистанцира од поменутог друштва, свакако би себи приграбиле Немачка и Француска. Уследило би самододељивање поменутим земљама статуса најповлашћенијих, прецизније, оних који би из свега за себе извлачили највећу корист. На шта би личила таква Европа може се судити имајући на уму историјске поуке: прохујале светске ратове, вишедеценијску идеолошку поделу на исток и запад, балкански кошмар узрокован распадом Југославије деведесетих година прошлог века…
А све у вези са Косовом изазвано је необјашњивом и хитном потребом да се јужна покрајина и дефинитивно одвоји од Србије. Да јој се додели статус независне државе, да се иста прими у ЕУ, Уједињене нације, друге међународне организације и, наравно – НАТО. Да ли би, и на који начин, функционисала таква нова држава, и да ли би то уопште била у стању, за сада се мало ко изјашњава. Све што може да се наслути је да би према плановима Вашингтона и Брисела, а судећи према ситуацији на терену, цело Косово, практично, било претворено у још једну велику америчку војну базу, и ништа више.
Најконкретнија препрека на том пута, за сада, је одлучно одбијање Шпаније да призна косовску самосталност, или прихвати сличан чин сецесије у било којој другој европској земљи, пошто би тиме широм била отворена врата и настојањима њене покрајине Каталоније да добије статус суверене државе. Објективно, није Шпанцима толико стало до Косова, али до Каталоније свакако јесте. И у Мадриду нису спремни да се исте одрекну. Без обзира на цену.
Али, план Европске комисије идеално се уклапа у захукталу кампању за изборе у Београду. Барем када је реч о Александру Вучићу и његовој Српској напредној странци. Предлог ЕК, практично, аболира све његове тврдње да за јужну покрајину чини све у најбољем интересу тамошњег српског живља и Срба уопште. Али, ето…
Даје му за право да о Косову више уопште не размишља. Као да није председник и тог дела, још увек српске, земље. Даје му за право и да критикује оне који о Косову размишљају државнички јер, неко други је то већ урадио уместо њих.
То наводи на сумњу да су у ЕК одлучили да Вучићу изађе у сусрет не би ли исти обезбедио победу СНС-а у Београду, а чији избори се тумаче као тест расположења бирача на нивоу целе Србије. Евентуална успешна сарадња две стране омогућила би Европљанима да и дефинитивно дозволе Американцима да ставе своју шапу на косовски део Балкана. Вучић након свега сигурно не би имао никаквих примедби.
Наравно, нико и не помиње шта би евентуалним наметнутим решењем у јужној покрајини ишта добили, било тамошњи Срби, било њихове комшије Албанци. Да ли би усвајање одлуке опасне по јединство Европе утицало на повећање сигурности свих народа на континенту, па и оних у јужној српској покрајини? Да ли би обезбедило пад стопе криминала, боље услове живота, више радних места, веће зараде. Негде на европском тлу или у српској покрајини, свеједно.
И ко би био гарант свега наведеног? Новоподељена Европа то свакако не би била у стању. А то би могло да буде и те како опасно…
Аутор: Слободан Самарџија
У вези Косова и Метохије и његовое даље будућности, ваља се мало подсетити, барем последњих 20 година. Резолуција 1244 СБ УН је суспендовала суверенитет Србије на Косову и Метохији, али га није укинуо! Ваља се подсетити детаља који су предходили усвајању поменуте Резолуције. Кина (а не Русија) је успела у фото финишу пред доношење Резолуције да у исту уведе пар “формалности” (а ђаво лежи у ситницама) да се власт на (а не како је било предвиђено у Америчкој верзији – НАД Косовом) Косову и Меотхији “преноси” на привремене (а не на прелазне институције у Америчкој верзији). Уз то иста Резолуција предвиђа да се на Косово и Метохију врати до 1000 оосбља тада СРЈ (а сада Србије) јер анексом 2 Резолуције 1244 предвиђено је да војску и поилицију СРЈ замене снаге НАТО. Резолуција не третира шта ће бити са органима власти затеченим на Косову и Метохији. Свака власт у Србији од 2 000.год. није инсистирала на повратку државе Србије на Косову и Метохији већ је уступала део по део суверенитета привременим институцијама на Косову и Метохију. Садашња власт је у одрицању државе Србије на Косову и Метохији отишла најдаље!
Од садашње власти се тражи да “хитно направи” правно обавезујући споразум са Приштином. Садашња власт жели да се одрекне Косова и Метохије, али јој у Бриселу не верују, па зато и траже да се правно обавезујући споразум са Приштином потпише и спроведе пре уласка Србије у ЕУ а за узврат јој обећава подршку за пријем у ЕУ по неком “индикативном” датуму за пријем.
Све што сте написали у тексту у вези Косова и Метохије је тачно, али треба нешто урадити против очигледне анти државне политике коју води садашња власт у Београду. Оваква политика власти у Србији одговара свима: и Бриселу и Приштини и Вашингтону и (донекле) и Москви. Једини истински губитници у свему овоме су Срби са Косова и Метохије и држава Србија.
Bravo za komentar,Nebojsa!
Ja razumem žar borbe protiv Vučića i nezadovoljstvo prema odluci Evrope da ukine konsenzus u odlučivanju (premda kakav je to konsenzus ako su slabije zemlje zarad “viših” ciljeva i do sada glasale pod pritiskom – ali dobro, barem je konsenzus bio na papiru, što i nije nebitno), ali ovaj tekst kao da je pisan da opravda beskonačnu borbu za zadržavanje Kosova koje je, svi znamo, IZGUBLJENO. Kao da ga je Boris Tadić pisao i ostali “hamletovski” junaci koji bi malo ovo malo ono i koji, s moje tačke gledišta, zaslužuju duboko prezrenje jer ne uviđaju interes sopstvenog naroda. Borba za prava srpskog naroda na Kosovu i zaštita naših kulturnih dobara je jedino o čemu treba brinuti, a Kosovo kao teritorija ionako više nije naše, nikada to više neće biti i ne treba da bude, jer bi u suprotnom mi od toga imali više štete nego koristi. A ja nisam spremna da dam podršku onome ko Kosovo želi samo na papiru da bi imao čime da se okiti.
Бркају се појмови. У својој више од миленијума дугој историји постојања Србија је више не мала него имала Косово и Метохију у свом саставу али ни једна власт (до ове садашње) никада није рекла да Косово и Метохија није део Србије, иако није било формално у саставу Србије. Још је Милан Ракић као конзул Србије у Скопљу почетком 20. века пишући о стању Срба на Косову и Македонији псао да су најодговрнији за трагичан положај у коме је тада било српско становништво на простору Косова и Метохије и Македоније на првом месту турска криминална власт, на другом месту криминал Арбанаса према Србима а на трећем месту власт Србије која се криминално односи према проблему положаја српског становништва на Косову и Метохији. Тако је то и данас. Постоји разлика у томе што уместо криминалне Турске управе, данас криминална управа Еулекса, САД-а и Еу на Косову и Метохији.
Још једном, СБ УН је Резолуцијом 1244 суспендовао суверенитет Србије на Косову и Метохији (али га није укинуо – то су радиле криминалне и корумпиране власти Србије од 2 000.год.). Ако имате времена погледајте поледњи интервију Зорана Ђинђића где је рекао суштину проблема Србије око Ксоова и Метохије, посебно од 28 мин. https://www.youtube.com/watch?v=sqffTPzBrxI
Nisam sigurna da razumem šta se tačno hteli da kažete, ali vam u svakom slučaju hvala što ste me podsetili na ovaj intervju i što sam ga sada ponovo odgledala i još jednom se uverila koliki je gubitak ova zemlja pretrpela sa ubistvom Đinđića.
Мислио сам у вези Вашег става да је Косово и Метохија за нас изгубљено и да никада неће бити у саставу Србије. Историја, укратко сам написао, казује обрнуто, а она је учитељица живота. Лепо је то покојни Ђинђић запазио…. да ако обезбедите сва права Србима на Косову (а тога ни изблиза нема) нисте решили статус државе Србије.
Што се тиче ЕУ (има своју мисију ЕУЛЕКС) она је могла у последњих 20 година могла да је хтела на Косову и Метохију успостави све оне стандарде које траже од нас. Наравно они то нису урадили и Косово користе само за уцењивање Србије! Какве приче о поштовању медијских, људски, радних… права у Србији! Та се права у последњих 20 (а нарочито од 2012.год.) брутално крше и то све у присуству ЕУ (нарочито по питању расцветале корупцје и криминала) која још власти у Србији награђује свакојаким похвалама и помоћи (финансијске, политичке).
Najbolje da smo svi lepo u 15-16 veku postali Turci
O Kosovu se svasta prica, ali slabo ko ima neku viziju. Setite se Garasaninove ideje o Velikoj Srbiji? Ista se ostvarila u Jugoslaviji, ne u nekoj super srpskoj kraljevini. Jugoslavija se raspala, a da tadasnji politicari nisu imali viziju i na vreme shvatili da je onakva SRFJ mogla uci odmah u EEZ, danasnju EU. Danas niko ne vidi da je interes Srbije da i Kosovo i Srbija sto pre udju u EU. Imovina, kultura, sloboda kretanja, versko nasledje, sve ce se bolje cuvati u okviru EU nego kukanjem iz Beograda i delovanjem tajnih sluzbi… Nije ovde stvar odricanja vec gledanja onoga sta je interes i sta je ostvarivo i po kojoj ceni. Srbija sve manje utice na zivot na Kosovu, kapacitet da bilo sta korisno uradi je sve manji, a sposobnost da smeta i ometa iako jos postoji je takodje vremenom sve manja. Pozivanje na Spaniju i Kataloniju i neka nada po pitanju stava Spanije je sve samo ne pametna. Katalonija zeli nezavisnost i dobice je. Ne mozete vladati teritorijom ‘remotely’ ako vas narod tamo ne zeli… Rusija, Kina? Navedite mi jednu zemlju saveznicu ove dve na koju biste zeleli da Srbija lici?
Odlican tekst