Чекам превоз до посла у Француској улици. Обично ту станицу препешачим, али данас је хладно и кишовито. Улазим у “двадесет шестицу” , а из народне кухиње трчи, видно истрошен животом, са хлебом испод руке и кантицом хране у кеси, средовечан човек. Утрчава у превоз…
На скретању код Трга републике, он тихо, чежњиво каже: “Народно позориште?” Климам потврдно главом.“Рођен сам овде а никад у њему нисам био. Волео бих. Мора човек бар једном да оде.”
Силазимо заједно и снебвљиво га питам да одемо до благајне да му купим карту за неку представу и он пристаје. Успут ми у једном даху каже да се зове Милан, да има 45 година, да је незапослен, да ради тешке физичке послове на црно, да има болесну мајку о којој брине и да храну коју узима у народној кухињи носи њој.
Купујем му улазницу. Он срећан, очи велике и искрене, захвалност у њима. Кажем му: “Ићи ћеш, Милане, ти још у позориште!”
Стисак прерано огрубеле руке, а мени кнедла у грлу и још већи жар да истрајем у борби да ови оду а да се они не врате! Доста је било.
Већа социјална давања и култура за све!
Зорица Драговић
hahahhahah pa kako vas nije sramota hahahah
Смех и прозивати неког у истој реченици?!? – то не иде заједно.
Такав смех није добронамеран.
Дође ми да Вас питам због таквог коментара: “Како Вас није срамота?”
i meni dodje da pitam da l’ ste svesni svoje nesvesti?
Наравно. А, Ви?
kakva glupost. koliki transfer neprijatnosti