Čekam prevoz do posla u Francuskoj ulici. Obično tu stanicu prepešačim, ali danas je hladno i kišovito. Ulazim u “dvadeset šesticu” , a iz narodne kuhinje trči, vidno istrošen životom, sa hlebom ispod ruke i kanticom hrane u kesi, sredovečan čovek. Utrčava u prevoz…
Na skretanju kod Trga republike, on tiho, čežnjivo kaže: “Narodno pozorište?” Klimam potvrdno glavom.“Rođen sam ovde a nikad u njemu nisam bio. Voleo bih. Mora čovek bar jednom da ode.”
Silazimo zajedno i snebvljivo ga pitam da odemo do blagajne da mu kupim kartu za neku predstavu i on pristaje. Usput mi u jednom dahu kaže da se zove Milan, da ima 45 godina, da je nezaposlen, da radi teške fizičke poslove na crno, da ima bolesnu majku o kojoj brine i da hranu koju uzima u narodnoj kuhinji nosi njoj.
Kupujem mu ulaznicu. On srećan, oči velike i iskrene, zahvalnost u njima. Kažem mu: “Ići ćeš, Milane, ti još u pozorište!”
Stisak prerano ogrubele ruke, a meni knedla u grlu i još veći žar da istrajem u borbi da ovi odu a da se oni ne vrate! Dosta je bilo.
Veća socijalna davanja i kultura za sve!
Zorica Dragović
hahahhahah pa kako vas nije sramota hahahah
Smeh i prozivati nekog u istoj rečenici?!? – to ne ide zajedno.
Takav smeh nije dobronameran.
Dođe mi da Vas pitam zbog takvog komentara: “Kako Vas nije sramota?”
i meni dodje da pitam da l’ ste svesni svoje nesvesti?
Naravno. A, Vi?
kakva glupost. koliki transfer neprijatnosti