Готово да не постоји сфера у којој родитељи с малом децом, труднице, старији суграђани и особе са инвалидитетом нису дискриминисане. Једна од њих је, без сумње, услуга превоза Градског саобраћајног предузећа Београд (ГСП). Познато је да ГСП Београд послује непрофитабилно.
На годишњем нивоу, из буџета града Београд издваја се око 200 милиона евра за финансирање градског превоза, а неефикасне мере принудне наплате карата људима који га свакодневно користе нису дале жељене резултате. Прљави и расклимани аутобуси, возачи који током вожње разговарају телефоном, висока цена карте, фактори су који додатно дестимулишу грађане да се с поштовањем односе према овој јавној услузи.
Поред тога, чак и тако накарадно организовани јавни превоз недоступан је многим грађанима. Примера ради, особе са инвалидитетом које за кретање користе колица или неко друго помагало најчешће не могу да уђу у трамваје и аутобусе чак и ако возила имају платформу, јер су аутобуска и трамвајска стајалишта неприступачна. Искуства људи који се упуштају у овај вид авантуре најчешће су негативна. То је најчешће условљено непостојањем јасне процедуре и упутства како и на који начин је возач у обавези да омогући несметени улазак особе са инвалидитетом.
У Београду, према подацима пописа из 2011. године, живи нешто мање од 100.000 особа са инвалидитетом, а скоро 60.000 становника Београда наводи да има неку врсту тешкоћа при кретању. Једини начин да се ове особе превезу од тачке А до тачке Б је специјализовани превоз који постоји као услуга Градског саобраћајног предузећа Београд, а чије функционисање се плаћа из буџета Градског секретаријата за социјалну заштиту. У 2017. издвојено је 84 милиона динара за ову врсту превоза.
Оно што је забрињавајуће је податак да је капацитет специјализованих комби возила, која имају рампе, свега 10 возила, а без даха оставља податак да ГСП ову услугу пружа на месечном нивоу за свега 150 особа са инвалидитетом и сами тврдећи како то не задовољава потребе свих особа са инвалидитетом.
Велом тајне обавијена је процедура према којој се одређују приоритетне вожње. Једино што је сигурно је да се превоз не може добити викендом ако га особа са инвалидитетом није заказала у среду која претходи том викенду.
С друге стране, градска власт се хвали како унапређује услуге намењене особама с инвалидитетом, док на десетине хиљада особа нема начин да се превезе до лекара, посла, факултета, а ноћни изласци за многе су недостижни једнако као и транспарентност у трошењу јавног новца док је СНС на власти.
У складу са Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја обратила сам се Градском саобраћајном предузећу с намером да сазнам детаље у вези са функционисањем овог превоза. Цео захтев и одговор ГСП-а приложени су уз овај текст. С обзиром на то да нисам добила комплетне одговоре, упутила сам захтев и Градској управи града Београда, али одговор још увек нисам добила.
Овакав вид организовања превоза за особе са инвалидитетом у већини развијених градова користи се као додатна услуга за људе који се веома тешко крећу и неопходан им је такозвани „превоз од врата до врата“, док остале особе са инвалидитетом користе јавни превоз равноправно са осталим грађанима. Доста је било ће се залагати да превоз буде јефтинији и функционално доступан свим људима који живе у Београд.
Љупка Михајловска, народна посланица Доста је било у Скупштини Србије
100.000 (i slovima sto hiljada) “osoba sa invaliditetom” !?!?!? Šta je sve invaliditet ako invalida ima tako mnogo!?