Domaću privredu guše ogromni nameti na rad – porezi, takse i naknade. Istraživanje koje je sproveo USAID pokazuje da građani, preduzetnici i pravna lica plaćaju ukupno 591 namet. Uz to, postoji mnogo administrativnih procedura koje su besmislene i zahtevaju puno vremena pa samim tim negativno utiču na građane koji žele da pokrenu sopstveni biznis.
Samo 20 najvećih neporeskih nameta privredu koštaju godišnje oko 75 milijardi dinara.
DJB smatra da fokus ekonomske politike mora biti domaća privreda, preduzetnici, porodične firme i gazdinstva pa samim tim i sistem mora biti okrenut porodičnom biznisu.
Vlada Srbije kroz subvencije daje milijarde evra stranim investitorima umesto da stvori sistem koji će osnažiti domaću privredu. Strani investitori, velike firme i banke su dobrodošli, ali se oko njih ne gradi ekonomska politika. Oni imaju resurse i snaći će se u svakom sistemu. Dakle, država uzme od svih građana a onda podeli subvencije stranim firmama.
Loša odlika sistema neporeskih nameta u Srbiji je to što je visina nameta veća od javne usluge ili korišćenja javnog dobra koje se dobija zauzvrat.
Visina neporeskih nameta nije jasno definisana jer nije utvrđena zakonom pa se zato lako može menjati.
Postoji čitav niz nefiskalnih nameta za koje nije jasno u čiju kasu idu ni kako se troše. Jasno je samo da sve ide teret na građana i privrede. Recimo, nepoznato je ko je krajnji korisnik komunalne naknade koja se koristi za finansiranje komunalnih usluga.
Građani i privreda neretko su izloženi plaćanju dve takse za isti posao i Vlada Srbije ne preduzima ništa kako bi ukinula lošu praksu. Na primer, postoji taksa koju Narodna banka naplaćuje za tumačenje propisa iz njene nadležnosti a za istu uslugu već postoji i republička taksa od 1.530 dinara za fizička i 12.490 dinara za pravna lica. Jednu od dve takse bi trebalo ukinuti.
Parafiskalni nameti treba da se ujednače, visina takse treba da bude srazmerna ceni pružene usluge, a porezi i takse koje opterećuju građane i guše privrednu aktivnost treba da se smanje ili ukinu.
Ukoliko Vlada Srbije zaista želi da osnaži domaću privredu i pomogne našim građanima da pokrenu sopstveni biznis, moraće da stvori poreski sistem koji obezbeđuje državi prihode, ali podstiče privredni rast i omogućava pravedniju raspodelu dohotka.
Porezi koji omogućuju bogaćenje bogatijih na štetu siromašnijih treba da se promene. Centralna institucija koja to mora da obezbedi jeste ministar finansija. Ministar finansija zna koji su porezi i nefiskalni nameti više, a koji manje štetni za privredni rast ali očigledno ne postoji politička volja da se nešto uradi po tom pitanju.
Osim taksi, domaću privredu guše i ogromni nameti na rad. Doprinose na teret poslodavca i doprinose na teret zaposlenih treba smanjiti i uvesti progresivno sintetičko oporezivanje dohotka građana.
DJB smatra da administracija treba da bude servis građana i privrednika. Želimo smanjenje procedura i broja dokumenata koje su neophodne da biste registrovali preduzeće, platili poreze ili prijavili radnika. Građani ne postoje zbog birokratije, i ne smeju da gube vreme sakupljajući dokumentaciju, uverenja, dozvole, potvrde, čekajući u redovima ili čekajući na neki dokument po nekoliko meseci.
U prilogu
Citat:
“Domaću privredu guše ogromni nameti na rad – porezi, takse i naknade.”
Domaću privredu još više guši uzurpiran bankarski sistem (defakto nepostojanje nacionalne valute), sa visokim kamatama i pogrešnom alokacijom novčane emisije (potrošački i keš krediti građanima i stimulisanje uvoza, umesto domaće proizvodnje i izvoza).
Ako znamo da privreda ne stvara novac (već poslovne banke, to više nije tajna), a da su porezi samo preraspodela postojećih finansijskih sredstava, kako će onda poreska politika (sve i da je najidealnija) pokrenuti ekonomiju? Zar nije logično da se pozabavite i monetarnim sistemom kao izvorom novca?
Trebalo bi se zalagati da uvek imamo svoju valutu i da se ponovo organizuje Služba za platni promet. Nisam za “desničarska rešenja” koja ograničavaju u ovom slučaju rad banaka ali mora se ljudima omogućiti drugačije mogućnosti. Velika je razlika, nepravedna i štetna, između kamata za kredite i kamata na štednju. Država se zadužuje kod stranih banaka po većoj kamati nego što nudi svojim građanima za obveznice. Loše je što sve ide u jednu kasu i onda kako kome padne na pamet u vladi, pravi rebalans. Treba decentralizovati poreski sistem. Time bi bio i očitiji ( transparentniji) što jeste deo programa DJB. Time bi se odgovornost ali i moć vratila građanima. Ali ovde je zapelo pre svega kod toga da nema dovoljno ličnosti, igrača, kadrova, koji će se uspešno izboriti za ideje.
Bilo bi dobro da se DJB založi za ukidanje plaćanja svih poreza na minimalnu zaradu a da se taj deo novca doda na neto minimalac povećanjem cene sata koja sada iznosi 143 dinara. Svi koji rade za minimalac će tako imati jasan interes da glasaju za DJB.
@Duschman,
Valuta pripada onome ko je emituje (kreira). Pošto to ne radi ni jedna državna ustanova, već poslovne banke (u svoje ime i za svoj račun), onda ni dinar nije, niti može biti nacionalna valuta pod tim uslovima. Inače, slažem se za službu društvenog knjigovodstva. Nema razloga da se banke bave platnim prometom. Šta više, ukidanjem prava vođenja tekućih računa, sprečilo bi se u korenu nezakonito emitovanje dinara (žiralnog novca) upravo preko salda tekućih računa.
Što se tiče ograničavanja rada banaka, problem je što poslovne banke ne rade po zakonu. Konkretno, emisija novca nije u opisu njihovog posla, ali one to ipak rade, čak šta više imaju potpuni monopol na emisiju dinara. U tom smislu, one se i lažno predstavljaju. Zar to nije dovoljan razlog da se ipak “malo” ograniče u tim svojim rabotama?
Nije normalno da se država zadužuje kod banaka, jer se time odriče sopstvenih prerogativa. Naime, kada država uzme kredit od bilo koje poslovne banke, to je novi novac kreiran “iz vazduha”, a kada pozajmi od građana i privrede (emisijom obveznica), to nije novi, već postojeći novac. Drugim rečima, banke danas rade ono što bi smela jedino i isključivo država, jer je nacionalna valuta prirodni monopol.
Što se kamata tiče kao navodne cene novca, tu postoji fundamentalan problem, a to je da se njihovo postojanje ne može opravdati ni na koji način, ni pravno, ni moralno, ni ekonomski. To što su ljudi navikli na kamate je druga stvar. Poenta je da kada nekome zajmite pare, vi se ničega ne odričete, jer da vam pare trebaju ne bi ste ih ni zajmili! Tako jednostavno. Ni primedba o “propuštenoj dobiti” ne pije vodu, jer nema sigurnih investicija, uvek postoji određeni rizik. Taj što bi da zajmi uz kamatu, neka za promenu uloži u neki posao, pa nek vidi koliko je siguran i šta je od dobiti “propustio”.
Potpuno se slažem za povećanje minimalne cene rada, jer više od svega, privreda stoji zbog male kupovne moći širokih slojeva stanovništva. Bez platežno sposobne tražnje, nema ni prometa ni proizvodnje.