Све је то нормално

Велику захвалност дугујем сарадницима и грађанима Србије што су ми омогућили да директно учествујем у борби за здраво друштво и државу у којој се лепо и радо живи.

Четири године нашег рада на политичкој сцени донеле су јасан списак највећих проблема који су уништавали и који и даље уништавају наше друштво и државу. На удару тог списка нашли су се сви који су икада имали већину гласова. Коалиција опозиције и власти, која је феномен патентиран на овим просторима, је рефлексно кренула у одбрану својих светиња. Те светиње су узурпирање ресурса потребних за долазак на власт, злоупотреба власти зарад стицања противправне користи до последњег пиксела државе.

Грађане навикнуте на овакве појаве и овакве елите, најлогичније је било убеђивати да су у ДЈБ-у чудаци. Стварно је постало чудно да неко упире прстом у државни криминал на разним нивоима власти, уместо да се тали са криминалцима и присваја себи све што му падне на памет.

Ваљда је чудно то што ми и даље имамо исти циљ, ми се нигде нисмо уталили, ми свакодневно износимо доказе злоупотреба и пљачке Александра Вучића и са њим на разне начине повезаних лица. Не пропуштамо прилику да јавно говоримо истину о свима, не правећи разлику на подобне и неподобне, јер истина не може бити селективна. Доследност у борби против Вучићеве диктатуре, али и система који је наследио и надоградио, није долазила у питање. Чудни смо јер су нам у тој борби противници на обе стране политичке сцене.

Можда чуди, али своје потезе смо увек озбиљно анализирали, а резултате прихватали као своје, без обзира колико су били жељени. Најзаслужнији за успех су преузимали одговорност за неуспех. Зачуђујуће је то што нисмо лидерска странка. Након избора у Београду руководство је поднело оставке. Чудаци какви јесмо, нисмо били склони пракси која би дојушерашње лидере обрисала са списка чланства, већ смо, у жељи да увек дајемо свој максимум, задржали творце програм и носиоце политичког идентитета и дали им улоге које им више леже.

Још невероватније звучи податак да дојучерашњи лидери нису незадовољни напустили странку и направили неку нову или приступили некој од постојећих. А највеће чудо је одлука бившег руководства да из све снаге, подржи ново руководство.
Чудно је што нема озбиљних и аргументованих критика на досадашњи рад покрета Доста је било. Све критике адресиране на Доста је било су фасхион полице нивоа, обично подељене у три жанра. Цревна фауна шизофреног вође осваја сендвич. Заљубљеници у себе јалових судбина, хумором неодраслих клинаца, завиде енергији која не посустаје. Оптимисти који траже репризу омиљеног филма, верујући да ће се, неким чудом, крај филма променити.

Зато ДЈБ без дилеме наставља своју борбу за уређену Србију. Земљу у којој држава није главни извор криминала, странке нису шалтери за корупцију и у којој се поштују закони једнаки за све. На том путу ДЈБ ће дати своје најбоље, најистрајније и најсвежије чланове који се неће штедети ни на који начин. Прошли смо разна чуда, али смо и даље покрет чије име не изговара ни власт, ни опозиција. Последње оружје им је негирање нашег постојања, јер само ДЈБ ставља интересе грађана испред личних, а та чудна идеја би се могла раширити међу бирачима.

Зато немојте да вас чуди број оних који ће нас подржати на наредним изборима.
Чудни су грађани Србије.

Александар Бујић, потпредседник Доста је било и шеф одборничке групе у Новом Саду