Као свршени студент Правног факултета у Београду, пријавио сам се на евиденцију Националне службе за запошљавање.
Пре годину дана добио сам позив од службенице која води евиденцију незапослених правника са питањем да ли бих радио као инспектор за легализацију. Када сам одговорио позитивно, послала ми је на мејл апликацију која им је достављена из Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у којој је тражена комплетна радна биографија који сам уредно попунио и доставио. “Јавићемо Вам, верујем врло брзо јер су нам рекли да им је потребно 600 правника, да имају рок од три године да заврше посао легализације у Србији и да су добили новац од неког међународног фонда да тај посао заврше”.
Ово је звучало поприлично невероватно за земљу Србију али ко зна, можда нас та ЕУ ипак присили да почнемо да се понашамо као цивилизован свет и да престанемо својим комшијама да зазиђујемо прозоре без икаквог плана и дозвола, онако бахато, какви често умемо да будемо.
Подсећам да је баш тих дана, у марту 2017, министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић изјавила да у Србији има више од 2,2 милона бесправно саградјених објеката, од чега је до сада пописано скоро 1,4 милиона.
Прошло је месец дана, нико се није јављао. Дошао је и редован термин за јављање Националној служби за запошљавање. Ја до сада нисам схватио ниједан једини разлог редовног јављања тој институцији, осим да, ако се не јавим, бићу обрисан из евиденције и нећу моћи да се возим за хиљаду и сто динара месечно, него ће ме то коштати преко три хиљаде.
Када сам питао свог референта, иначе једну ретко љубазну службеницу неке државне институције, шта је са мојом апликацијом за инспектора за легализацију, добио сам одговор да је њена шефица неколико пута звала Министарство и да су јој одговорили да ће им бити јављено. Све је почело да се враћа у нормалу. Ово је Србија и овде ништа не пролази нормалним и редовним процедурама. Кренуо сам интензивно да тражим други посао. После краћег времена, добио сам понуду. Од другог послодавца. У земљи у којој смо сви одавно одустали од планова, принуђени да живимо од данас до сутра, морао сам да се ухватим народне мудрости – “Боље врабац у руци него голуб на грани”.
Ипак, недавно сам позвао још једном свог референта у Националној служби за запошљавање из поштовања према њеном труду да ми помогне да нађем посао, без обзира што сам свестан да су сви ти људи који раде тамо потпуно немоћни и да је њихов посао у овако корумпираној земљи, земљи непотизма и партократије, потпуно бесмислен.
Питао сам је у којој фази се налази моја, горе поменута апликација за посао. Одговорила ми је: “Не знам шта да Вам кажем, наша шефица је више пута звала Министарство да би знали шта да одговоримо свима којима смо понудили тај посао и нећете веровати, доживела је ужасне непријатности, извикали су се на њу са питањем – Ко сте Ви да нас проверавате?” Љубазно сам се захвалио и ево ме у једној врло занимљивој фирми у којој се бавим променом овако накарадног државног уређења.
А што се тиче радног места инспектора за легализацију, за које су странци обезбедили новац, верујем да је тај новац нестао без трага као и много другог новца у мојој земљи.
Светозар Катић
Члан ДЈБ са Вождовца
Коментариши