Kao svršeni student Pravnog fakulteta u Beogradu, prijavio sam se na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje.
Pre godinu dana dobio sam poziv od službenice koja vodi evidenciju nezaposlenih pravnika sa pitanjem da li bih radio kao inspektor za legalizaciju. Kada sam odgovorio pozitivno, poslala mi je na mejl aplikaciju koja im je dostavljena iz Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u kojoj je tražena kompletna radna biografija koji sam uredno popunio i dostavio. “Javićemo Vam, verujem vrlo brzo jer su nam rekli da im je potrebno 600 pravnika, da imaju rok od tri godine da završe posao legalizacije u Srbiji i da su dobili novac od nekog međunarodnog fonda da taj posao završe”.
Ovo je zvučalo poprilično neverovatno za zemlju Srbiju ali ko zna, možda nas ta EU ipak prisili da počnemo da se ponašamo kao civilizovan svet i da prestanemo svojim komšijama da zaziđujemo prozore bez ikakvog plana i dozvola, onako bahato, kakvi često umemo da budemo.
Podsećam da je baš tih dana, u martu 2017, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović izjavila da u Srbiji ima više od 2,2 milona bespravno sagradjenih objekata, od čega je do sada popisano skoro 1,4 miliona.
Prošlo je mesec dana, niko se nije javljao. Došao je i redovan termin za javljanje Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Ja do sada nisam shvatio nijedan jedini razlog redovnog javljanja toj instituciji, osim da, ako se ne javim, biću obrisan iz evidencije i neću moći da se vozim za hiljadu i sto dinara mesečno, nego će me to koštati preko tri hiljade.
Kada sam pitao svog referenta, inače jednu retko ljubaznu službenicu neke državne institucije, šta je sa mojom aplikacijom za inspektora za legalizaciju, dobio sam odgovor da je njena šefica nekoliko puta zvala Ministarstvo i da su joj odgovorili da će im biti javljeno. Sve je počelo da se vraća u normalu. Ovo je Srbija i ovde ništa ne prolazi normalnim i redovnim procedurama. Krenuo sam intenzivno da tražim drugi posao. Posle kraćeg vremena, dobio sam ponudu. Od drugog poslodavca. U zemlji u kojoj smo svi odavno odustali od planova, prinuđeni da živimo od danas do sutra, morao sam da se uhvatim narodne mudrosti – “Bolje vrabac u ruci nego golub na grani”.
Ipak, nedavno sam pozvao još jednom svog referenta u Nacionalnoj službi za zapošljavanje iz poštovanja prema njenom trudu da mi pomogne da nađem posao, bez obzira što sam svestan da su svi ti ljudi koji rade tamo potpuno nemoćni i da je njihov posao u ovako korumpiranoj zemlji, zemlji nepotizma i partokratije, potpuno besmislen.
Pitao sam je u kojoj fazi se nalazi moja, gore pomenuta aplikacija za posao. Odgovorila mi je: “Ne znam šta da Vam kažem, naša šefica je više puta zvala Ministarstvo da bi znali šta da odgovorimo svima kojima smo ponudili taj posao i nećete verovati, doživela je užasne neprijatnosti, izvikali su se na nju sa pitanjem – Ko ste Vi da nas proveravate?” Ljubazno sam se zahvalio i evo me u jednoj vrlo zanimljivoj firmi u kojoj se bavim promenom ovako nakaradnog državnog uređenja.
A što se tiče radnog mesta inspektora za legalizaciju, za koje su stranci obezbedili novac, verujem da je taj novac nestao bez traga kao i mnogo drugog novca u mojoj zemlji.
Svetozar Katić
Član DJB sa Voždovca
Komentariši