ИТ Индустрија софтвера у Србији је прошле 2017. године имала извоз од 760 милиона евра. То је раст од скоро 30% у односу на 2016. годину.
Политичари и ове и претходне власти нас годинама убеђују да смо неспособни као народ, да ништа не умемо, да нам је једина шанса да мотамо каблове за стране инвеститоре за 200, 300 евра месечно и да за ту привилегију треба страним инвеститорима да поклонимо земљиште и поклонимо 10.000 евра за свако то радно место.
У првих 6 месеци ове године, раст од 30% је настављен тако да можемо очекивати да се извоз софтверских услуга из Србије приближи милијарди евра у овој години.
Из године у годину софтверска индустрија у Србији расте по стопи од 30%. 2011. године извоз је износио 172 милиона. Данас је скоро 5 пута већи.
Софтверска индустрија је самоникла без икакве помоћи државе. У ствари држава јој је само одмагала. Софтверска индустрија се развила зато што Србија има много паметних људи којима је развој Интернета помогао да успоставе контакт из Србије и нађу клијенте у западним земљама. У Србиј без корупције и рекета не могу да добију уговоре, али зато на светским тржиштем наши инежењери и стручњаци пливају као рибе у води.
Власт у Србији поткопава софтверску индустрију, зато што не може да је контролише, јер не може да контролише клијенте који су у иностранству и што те клијенте не интересује партијска припадност, намештање тендера и корупција, већ само знање. Софтверске компаније блиске власти добијају све уговоре у Србији. Уместо да подржи домаћу индустрију, власт даје субвенције страним компанијама и тиме покушава да је угорзи и ствара вештачку конкуренцију за ИТ кадровима којих нема довољно.
Власт од Србије прави земљу јефтине радне снаге јер јој то тако одговара. Од гласача остају пензионери и јефтина радна снага, које увесељавају разним Фармама и трују РТС-ом, Пинком и Информером. Млади људи беже из земље.
Бућност Србије је у сопственим снагама, у ослањању на домаћу привреду и привреднике. Ако сами себи не помогнемо, нико нам неће помоћи. Софтверска индустрија је један од мотора развоја наше привреде и доказ да можемо. Ваља јој отворити врата кроз смањење пореза, смањење администрације, привлачење инвестиционих фондова, реформу образовања и уређен систем који ради за њих, а не против њих. Будућност Србије су њени грађани, не јефтина радна снага и политичари без дана искуства у привреди који живе на грбачи свих грађана.
Pošto sam i ja preduzetnik koji izvozi rad u softveru, ne mogu da se ne složim vezano za rast i potencijal IT industrije. Tačno, misaona imenica je ovde dobiti posao za javni sektor, ali sve i kad naši tenderi ne bi bili namešteni, pitanje je da li bih bio zainteresovan, prosto radni sat kod nas i u Nemačkoj/Švajcarskoj nisu istog reda veličine i teško da može da se desi neko čudo pa da neka nova vlast to preko noći promeni i učini domaće tržište atraktivnim domaćem preduzetniku kojem su otvorena vrata celog sveta.
Takođe ne mislim da IT preduzetnici nešto preterano grcaju pod teretom poreza i administracije. Do sada je sistem paušalnog oporezivanja omogućavao svakome da prvih 50.000 evra obrne bez mnogo nameta i čak bez viška papirologije, bez knjigovodstva. Čak je i ta dugo najavljivana seča propisa dala rezultate, danas preduzetnik u Srbiji može da registruje firmu i otvori bankarske račune bez pečata, bez mnogo čekanja, kroz 3-5 dana. Desilo mi se da mi poslovna banka više dana zadržava moj devizni priliv nego što me je država zadržavala bilo kakvom administracijom!
Ali može li softverska industrija zaista da bude motor razvoja Srbije? Uzmimo da bi sledeće godine IT izvoz mogao da bude negde oko milijarde. Ukupan izvoz zemlje je na nivou od oko 15 milijardi, ukupan bruto domaći proizvod negde oko 35 milijardi. U tom kontekstu softverska industrija postaje značajna grana domaće privrede, ali ne i dominantna. Izvoz do jedne milijarde? Pa to bi u svetskim okvirima sve skupa bilo kao promet jednog malo jačeg preduzeća.
Radulović predlaže privlačenje investicionih fondova kao rešenje za rast, s obzirom na loše stanje na domaćem tržištu kapitala. To mi se ipak ne čini presudnim. Znam za strane softverske firme koje su osnivale svoje kancelarije u Beogradu sa obrtnim kapitalom od oko 40.000 evra, sasvim dovoljno za start sa nekoliko zaposlenih. Pa i preduzetnik koji sam radi za inostranstvo može praktično za par meseci da stvori taj kapital ako želi i može da proširi posao, ne treba mu za to fond. OK, mogao bih se složiti sa Sašom da neki venture capital fondovi mogu dobro poslužiti ako se želi eksplozivni, eksponencijalni rast – ali onda priča potraje samo do prvog sledećeg pregrevanja, pucanja mehura u IT svetu. Naši preduzetnici su možda više nemačko-austrijska škola, možda više vole umeren i postepen rast iz sopstvenih sredstava. OK, znam da Saša zna kako brzo napraviti posao težak milione/milijarde, ali takvi poslovi lako odlaze i u stečaj.
Većina preduzetnika , posebno u oblasti proizvodnje, nisu paušalni obveznici poreza i doprinosa već su obavezni voditi dvojno knjigovodstvo pa su im obaveze više nego duplo veće nego što su to bile npr. 1988 gopdine.
Umesto sa 1988. godinom možda je bolje da se poredimo sa današnjim svetom: gde je to moguće ne voditi knjige sa prometom iznad 50.000 EUR godišnje, pa da kažemo da su naši preduzetnici oštećeni? Zapravo su softveraši bili u najboljoj poziciji, jer njima je promet od pedeset hiljada skoro jednak zaradi, za razliku od drugih delatnosti gde postoje značajni materijalni inputi.
Zapravo je po paušalce najnegativnije to što se sprema pooštravanje uslova za paušalce – sadašnje stanje po meni i nije bilo toliko crno.
Tačno je da je budućnost Srbije domaća privreda i preduzetnici ali ostaje nejasno zašto je država uradila sve da ja mojih 500 000 EUR i dalje držim na PayPalu-u i neću da ih prebacim na račun u Srbiju.
Drago mi je da se Sasa posle jedne pause vraca serijom odlicnih tekstova
Zasto gdin. Radulovic onda nije otvorio softversku firmu u Srbiji, nego je krenuo u politiku kao profitabilniju granu?
Mi na politiku ne gledamo kao na način za bogaćenje, verovali ili ne. 🙂 Svi u DJB imaju svoje poslove koje su radili i pre ulaska u politiku, i to uspešno. Želimo da promenimo sve što ne valja u Srbiji i to je jedini motiv, verujemo da je teško u to poverovati.