Загрлили смо њихов мрак, упалимо светла у Мајданпеку

Текст Александре Спорић, Мајданпечанке и модераторке ДЈБ трибине у Мајданпеку.

Данас вам се обраћам као грађанка Мајданпека, права Мајданпечанка. Рођена сам у градској болници, ишла сам у вртић “Марија Мунћан”, старошколка сам, а у Мајданпеку сам завршила и гимназију.

Најлепше су шетње ка пећини, лети пливање на језеру и базену… и овако бих до сутра могла да набрајам све лепоте нашег града, где је заиста најлепше одрастати, али ви све то знате. Сваки пут када дођем у Мајданпек, он је исто леп. Оно што није исто, и та одсутност се и те како осећа, смо ми. Моји другари и ја, ваша деца, који смо трбухом за крухом отишли и напустили свој град.

Неко ми је предложио да направимо изложбу “Наша деца која су отишла” и ја мислим да би те слике испуниле… ма ни простор овог парка не би био довољан.

У Мајданпеку нема садржаја за младе, нема прилике за посао сем ако не постанеш “пионир” и положиш функционерску заклетву, пристанеш на уцене и то да будеш понижен.

Ја нисам неко ко лако одустаје. Завршила сам Филолошки факултет у року, на одсеку за Оријенталне студије, смер јапански језик. Када су ми сви говорили да у Мајданпеку, Србији, нема прилике за посао и да треба отићи, између осталог и зато што сам завршила тај факултет, ја сам одлучила да то не урадим. Знам да је партократија појела Србију, али сам ја веровала да ћу својим успехом и само својим трудом испети себи да обезбедим добру будућност. Две године након факултета сам волонтирала и стажирала на разним позицијама, и то су све биле јако добре позиције, радила сам једно време и на Универзитету у Београду, али ја сам две целе године радила без плате. Све то за неко више добро. Зато што ће ми такав  си-ви донети добро запослење.

Научила сам на тежи начин да то у Србији не функционише.

Па ми и ви реците, да ли је то нормално? Да ли је нормално да се један град испразни за период од неколико година?
Да ли је нормално да ви као родитељи прихватите чињеницу да ћете своју децу и унуке виђати само пар пута годишње?

Ја већ сада своју будућност видим, не само ван Мајданпека, већ ван Србије. Али се против овог морам изјаснити.

Желим гласно да кажем ДОСТА ЈЕ БИЛО! Не треба ми млади да бежимо да бисмо имали нормалан живот, нека оду они! Можемо то урадити, људи, нису сви исти! Учините нешто за нас, вашу децу.

Сећате ли се оног знака “ко задњи изађе нека угаси светло”? Загрлили смо њихов мрак и угасили смо светла у Мајданпеку. УПАЛИМО СВЕТЛА! Хајде да вратимо Мајданпек на мапу, он не заслужује титулу заборављеног града.

Александра Спорић

Доста је било – Мајданпек