Српски курс Европске уније

Независно судство, пословање по закону, висок степен људских права, информатички високоразвијено друштво, слободан проток грађана и робе, контролисана и здрава храна, независни медији, реформисан и доступан систем школовања, врхунска здравствена заштита грађана, инсталиране високе еколошке норме зарад очувања природе и здравља грађана, максимално професионализоване државне службе, комунално уређена насеља, тачна железница и безбедни путеви… Додајте овом списку све оне вредности које желите да видите у својој држави.

Јасно је да очекивања да се ово уради уједињују све људе здравог разума у свакој држави, широм континента и на целој планети. У великом броју, такви су и грађани Србије. Као пречица до тог циља препозната је ЕУ, политичка творевина у којој је много од овога устаљена пракса и која окупља државе у којима се те вредности негују или се ради на њиховом успостављању.

Пред Србијом је пут био нешто дужи и тежи јер је изашла из ратом разорене СФР Југославије, несвесна чињенице да је срушен Берлински зид и у диктатури Слободана Милошевића од које је међународна заједница Србију лечила санкцијама и на крају бомбама. Упркос свему, грађани Србије нису изгубили компас и у јесен 2000-те су врло јасно и снажно рекли да желе путем цивилизацијског развоја и европских токова интеграције.

Пут успостављања нових вредности здравог друштва и решавања баласта прошлости није био лагани двокорак већ маратон где је тркачу био потребан адекватан тренинг, стручна тренерска рука, много освежења током трке и стално навијање и мотивација. ЕУ је Србији обећала све то, а Србија је мотивацију нашла у очекивању загрљаја уније на циљној линији.

Након Милошевића, ентузијазам и дух новог времена пождерали су неспособни политичари немерљиве похлепе, склони свакој врсти тала који ће им обнављати мандат. Стварање таквих талова прво је протерало и последње трагове поштења у политици, а убрзо је код грађана створена резигнација и убеђење да су “сви исти” и да су промене немогуће, а сваки труд узалудан. Шансу да поново зајашу Србију нису пропустили рецидиви Милошевићевог апарата и неприметно смо се поново нашли под влашћу рушитеља државе, криминалаца, инспиратора злочина и власника тапије на мржњу.

Све ове ликове и процесе ЕУ је веома заинтересовано пратила мрежом својих изаслаништава, небројеним извештајима мониторинга и директном дипломатском комуникацијом. Због тога је посебно занимљиво због чега је ЕУ све време подржавала процесе који се код нас дешавају. Како је Србија све време на добром путу, а вратила се у руке оних због којих је бомбардована и санкцијама притискана? Коју европску вредност су икада на терену спроводили лидери Србије? Како та подршка остаје униформна без обзира на то коме се даје? Којим интересом се храни подршка ЕУ Вучићевој Србији?

У исто време пред Србијом су критеријуми за које се зна да их не може испунити. Критеријуми који нису постојали приликом стварања ЕУ, нити приликом проширивања државама из нашег непосредног окружења. Многе од тих критеријума неке чланице ни сад не испуњавају, а некима је стално на врату дужничка криза због високих стандарда које не могу да испуне. Ако овоме додамо обавезу решења питања граница са земљама које су у ЕУ примљене без обавезе да то са Србијом уреде пре пријема, постаје јасно да ће се фамозни датум стално померати у будућност. Ако смо, де факто, двехиљадите кренули у процес придруживања, а формално осам година касније и ако нам се 2030-та најављује као циљ, намеће се питање шта не ваља.

Ако је за споразум две стране потребно тридесет година, онда ту нешто није у реду. Мање је било потребно да се дође до пуног помирења после Другог светског рата или да се значајно искорене глад и неписменост у Африци. Непристојно звуче поруке које говоре да народ Србије то сам треба да реши, макар и улицом. Грађани Србије су, не тако давно, улицом мењали режим, а мало пре тога били су гурнути у рат за промену граница. Гурнути у рат ураво од оних који су данас власници франшизе “Србија је на добром путу”. Ни у једној држави нема грађана који на сваких десет година имају снаге да ратују или се на улици боре за минимун демократије.

Изборни процеси у Србији праћени су киднаповањем медија и уценом грађана, бројним претњама и насиљем, али су увек признати од ЕУ, а некад и поздрављени честиткама пре завршетка бројања. Па чак и у таквим околностима статистика показује да већина грађана није за актуелни режим већ да он влада подржан мањим делом бирачког тела. Ко му даје тај језичак на ваги? Сви који понављају да је Србија на добром путу.

Тренутно, Србија је на путу поклањања највреднијих ресурса и имовине и потпуног демографског слома. Инвеститори који долазе у Србију, пре свега су привучени јефтином радном снагом, сулудим субвенцијама, непостојањем еколошких обавеза које морају да поштују и општим безакоњем у ком се сви проблеми решавају талом у који они само треба да унесу мантре које су афирмативне по режим. “Србија је на добром путу!” У реалном расту је једино екстремизам сваке всте, добар ваљда због тога што се, по потреби, лако може претворити у жариште. Велик број грађана који свакодневно напуштају земљу је константа. То су резултати актуелног режима.
Саучесници су сва међународна тела и организације које се никада нису огласиле поводом поступака којима се урушава демократија или поводом безброј лажи којима се власт хвали као успешан међународни фактор, сви који су им руковањем или заједничким фотографијама јачали углед. Углед оних који су срушили углед и достојанство државе и њених грађана. Оних који су дипломе купили на пијаци, а докторате верификовали на конференцији за медије, оних који су управу поверили послушнима, а не стручнима, оних којима се потпорни зидови руше, а деца лече СМС-ом, недораслим типовима који губе личне карте и којима тетке решавају стамбено питање.

Овај добар пут Србију је довео до таме из које се не види светло, до очаја грађана у којима није остало оптимизма, до позе из које је готово немогуће устати сам. Европској унији можемо да пренесемо искуство са пута који је почео негирањем чињеница, рушењем вредности, заменом теза, окретањем главе од проблема и изостанком скрупула у лову на профит и да упутимо поруку да промене правац који их удаљава од сопствених вредности. Свима би добро дошло. Ми то знамо, јер смо на “добром путу” одмакли испред свих. Ми морамо да променимо курс.

Александар Бујић
потпредседник ДЈБ