У месецу марту су се десиле чувене Мартовске иде, дан на који је убијен од стране својих најближих савезника Јулије Цезар. Ипак осим ове краве издаје која је задесила чувеног Римског императора, по коме је иначе настала она изрека са реком Рубикон, овај месец остаће забележен и у српској историји. И то новијој. Нажалост не по добрим догађајима.
9. марта 1991. године готово милион људи излази против петокраке на до тад најмасовније демострације на улицама Београда. Изгледало је да ће комунистички режим, који је пар година раније као кула од карата пао у целој источној Европи, врло брзо пасти и овде. Демострације је предводио Вук Драшковић, кога су називали краљем тргова, и који је командовао стотинама хиљада својих али и осталих присталица, предводећи јуриш на полицију. Повод, уредничка политика РТСа, разлог, рушење система. И после неколико дана демонстрација, туча са полицијом, разбијања града, и погибије две особе, једног демонстранта и једног полицајца, демонстрације су окончане. Режим, који је био умало срушен, успео је да преживи још немало 10 година.
25. марта 1999. године почиње Нато бомбрадовање СР Југославије. Већ две године пре бомбардовања је трајао рат на Косову, у коме је српско и југословенско руководство било оптужено за масовне злочине против Албанаца, што је довело до преговора у Рамбујеу који су доживели крах због чега почиње бомбардовање. Нато је бомбардовање назвао хуманитарном акцијом што у преводу значи да је за циљ имало одвраћање војске Југославије и српске полиције и заштиту цивила. Ипак оно је значило наредна три месеца бесомучног бомбардовања Србије, уништавање војних и полицијских циљева, инфратруктуре, мостова, школа и болница. Познат је снимак после бомбардовања центра Ниша касатним бомбама, на коме се виде тела десетине људи који су масакрирани док су ишли на пијацу. Као и бомбардовање моста на Варварину и то баш у тренуткукада се на њему налазило доста људи. Тада је између осталих погинула и шеснаестогодишња Сања Миленковић која је била ђак генерације и освајач многих награда из математике.
Нато није био јединствен. Злочинац Тони Блер се залагао за ,,потпуно бомбардовање” и копнену инвазију која би за циљ имала збацивање Милошевића са власти. Манијак Клинтон је био само за то да се Србија баци на колена. Ширак је са друге стране био против бомбардовања мостова. И како је бомбардовање постајало све жешће, након три месеца, власт пристаје на уступке и оно се коначно окончава.
Последица је погибија око 3000 људи, рањавање далеко више, уништавање инфраструктуре, економије али најгора од свих можда и јесте коришћење осиромашеног уранијума, који је забрањен по светским конвенцијама, а који је озрачио земљу и за последицу ће имати умирање стотина хиљада људи у наредним деценијама. Иако је бомбардовање тренутно хомогенизовало народ против заједничког непријатеља, по окончању се испоставило да је то била кап коју Милошевићев режим није могао да преживи. Мање од годину дана касније он је пао са власти.
12. Марта 2003. године, у атентату испред владе, је убијен премијер Србије Зоран Ђинђић. Био је то први убијени премијер у историји Србије. Атентат су организовали и извршили припадници Црвених беретки, елитне јединице полиције, која је тада била ван контроле полиције и државе и која је била повезана са криминалним Земунским кланом. После тога је уследила акција ,, Сабља” и три месеца ванредног стања. Разлог атентата је опасност да буду изручени Хашком трибуналу, а политичка позадина и дубљи разлози до дана данашњег нису откривени. Основан је специјални суд за организовани криминал на коме су учесници овог убиства осуђени на максималне казне затвора и данас ту казну издржавају.
17. марта 2004. године шиптарски екстремисти организују масовни погром над Србима на Косову који живе јужно од Ибра. Убијено је 8 Срба, запаљено је 35 цркава и манастира од којих су неки и по неколико векова стари а протерано је око 4000 Срба. Већина напада се десио јужно од Ибра, где су српске енклаве, и Срби нису пружали отпор, ипак једино место на северу Косова где се десио напад је Северна Митровица које је уједно и једино место где је дошло до одбране од стране Срба пошто тамо чине већину. Један број Албанаца је том приликом упао у насеље ,,Три солитера,, одакле су отварали ватру на становништво по граду. Нико од злочинаца ни до данас није кажњен. Било је то задње етничко чишћење у Европи а за циљ је имало протеривање преосталог броја Срба са Космета и стварање етнички чисте територије. Већина припадника Кфора је овај злочин гледала са безбедне удаљености, иако су имали сасвим адекватно наоружање и опрему, под изговором да би угрозили своје животе да су реаговали. Ипак мали број Кфороваца, пре свега италијанског и пољског контигента је, ваљда схвативши да је очување светиња религије којој и они припадају ипак изнад политичких околности и појма пожељно је, реаговало и заштитило светиње које су чували. Они и данас остају упамћени по добром и то им се неће забораваити.
11. марта 2006. године у ћелији Хашког трибунала, под сумњивим околностима, умире бивши председник Југославије и Србије Слободан Милошевић. Иако је званични извештај гласио да је он умро од срца један део јавности у Србији и данас верује да је он убијен. За један део Србије Милошевић ће остати упамћен као човек који је бранио слободу и који се задњи у Европи успротивио новом светском поретку. Као човек за чије време је земља била самостална и неподложна спољном утицају, који је очувао социјализам, оставио већи део економије и природног богатства у државном власништву, и за време кога је посао био сигуран. За други део Србије он је човек који је подкрадао изборе, чија служба државне безбедности је убијала под неразјашњеним околностима политичке противнике и проблематичне новинаре. За чије време је била највећа инфлација у историји и који нас је посвађао са целим светом. Која је заиста његова улога у српској историји, време ће показати.
15. марта 2020. године. уведено ванредно стање. Тренутно време не бих спомињао да се над Србијом нису надвили још једни црни облаци, који су овај пут покрили не само наше локално небо, већ и много шире, светско. У почетку мали, занемарљив вирус, који је настао у Вухану, граду у далекој Кини, врло брзо се проширио на цели свет, изазвавши светску пандемију, а Корона је име које је данас свима нама добро познато. Не могу да говорим о коначним бројкама последица овог вируса, јер он још траје, по мишљењу неких је чак у узлету. Можда ово није само наш проблем, него светски, али И то се сложило некако опет у марту. Март остаје месец који из неког разлога је и више него обележен у нашој новијој историји. Али једино заједничко свим овим догађајима је немили исход, па се зато овај месец, барем кад је у питању новија историја, може гледати као ,,Проклетство месеца марта”
Игор Ибрахимов, Члан ОО ДЈБ Раковица
Коментариши