Вратићу се на период када сам био клинац, ту негде када сам кренуо да се школујем. Као сваком седмогодишњем клинцу, школа је била место где настављам да се играм са старим, али и новим другарима, где имамо нову учитељицу, која нам свакодневно задаје неке супер игрице. Како су дани пролазили, школа је постајала све мање игрица и наметнула ми се као обавеза, којој не видим сврху. Кроз васпитање родитеља и наставника, полако сам почео да схватам ту сврху, јер су ме мало по мало учили о систему, односно о томе како ће мој живот у будућности изгледати и како ћу трудом и радом имати успеха у том истом систему. Систем вам је вероватно свима познат. Буди што бољи у основној школи, да би потом уписао добру средњу па после тога најбољи факултет, како би се потом запослио на добром месту и како би био успешан у животу. Проблем настаје онда када петнаестак година своје младости потрошите на вредан рад, након ког би требало да вас чека обећана бајка, кад међутим, ништа није тако и изгледа нам као да смо за џабе протраћили своје најлепше године и да је сав труд био узалудан. Ово је моменат када у нама почиње да се сакупља гнев. Он ескалира када посматрамо људе око себе, који без труда остварују успех у животу, који су изгледа пронашли неку пречицу, а тај гнев долази до врхунца када је та пречица гажење преко свега људског и моралног, оних правих вредности којима су нас учили од малена.
Већина нас познаје овај осећај. Ово осећање, изазвано гневом, створило је једну нову културу васпитања младих у Србији, односно један тренд:
“Учи сине, па када завршиш школе, да идеш преко да радиш, јер овде никада неће бити боље…”
Ово боли, знам. Једноставно, млади људи у овом систему, након што их научи свему што тај систем нуди, једноставно не виде своју будућност у овој земљи. Изгубљени су, наиђу на зид испред своје визије будућности и једину наду виде у местима где такав зид не постоји. Неки пронађу и споредни пут ка успеху, али поента није да свака млада индивидуа од малена трага за споредним путевима, већ да је уређен систем изведе на прави.
Сматрам да је Србија данас окупирана земља. Природни ресурси су приватизовани, пред нашим очима нам отимају најзначајнији део територије, не штампамо свој новац, своје уџбенике… Да не набрајам даље, хајде да мало путујемо кроз време.
Да отпутујемо прво у ту, већ славну 1389. годину и 15. јун. Дошли Турци, много јачи, запретили мачевима, хоће оно што је наше. Устали наши и пружили отпор. Како то народ воли да каже, петсто година под Турцима, наши преци су се борили, организовали побуне, устанке. Одоше једни окупатори са мачевима, дођоше други са пушкама. Аустроугари, па Немци са још бољим пушкама и авионима и на крају Американци, са невидљивим авионима.
Данас су ту глобалисти, међу њима поново Немци, који су нас опет окупирали. Овог пута, њихово оружје нису мачеви, пушке нити невидљиви авиони. Окупирали су нас папиром. Како то само смешно звучи, поред свих оних мачева, пушака, топова и авиона. Окупирани смо лажним новцем помоћу ког се управља домаћим издајницима.
Е сада замислите да је у било ком од претходно наведених историјских момената неки од команданата рекао: „Окупатор је јачи од нас, шта је ту је, никада се нећемо одбранити, ајмо преко, тако ће нам бити боље…“ Стварно мислите да бисмо сада славили наше славе, звали себе Србија, дизали три прста и певали о Косову? Е па драги моји, када помислим на напуштање Србије, сам сам себи кукавица, сам себи намећем данак у крви… Тамо негде у туђини, ја не бих могао да спавам мирно. Срамота би ме било самог себе, због својих предака, који су дали свој живот да бих ја данас био оно што јесам. Да побегнем сада када ме нико не тера нити мачем, нити пушком, то би за мене био лични пораз.
Разумем да људи који су отишли немају толико свести о свему овоме и да су напустили своју земљу јер желе за себе најбоље, али бих волео да се сви ми који смо остали, покренемо и почнемо од своје микросредине, да кренемо у ослобођење и у изградњу овог разореног друштва. За почетак, јавите се својим комшијама са осмехом, окупите пријатеље и помозите људима око себе, којима је помоћ неопходна. Будите покретач среће и само из ове мале позитивне енергије Србија ће постати далеко лепше место за живот. А какво би тек место било да су нам амбиције још веће.
Да направимо од Србије земљу у којој се лепо и радо живи.
Горан Гајинов
Члан “Доста је било-млади”, Нови Сад
Коментариши