Прича о напуштеним животињама у Србији није прича о куцама и мацама већ је то прича о незаконитостима, корупцији а на нивоу државе и о организованом криминалу.
Ситуација у области добробити напуштених паса и мачака се константно погоршава, број животиња на улици је све већи а локалне самоуправе троше све веће износе новца на решавање овог питања које суштински не решавају.
Удружења грађана која се баве заштитом напуштених животиња сваким даном износе све више доказа у прилог томе да су нагомилани проблеми у овој области директна последица нерада Управе за ветерину и ћутања тужилаштва на многобројне пријаве не само за злостављање животиња већ и за кривична дела корупције у области добробити.
Законом о добробити животиња из 2009 године дат је рок локалним самоуправама да на својој територији изграде Прихватилишта за напуштене животиње. Локалне самоуправе биле су дужне да израде Програме контроле и смањења њихове популације као и да организују зоохигијенске службе.
ПОСЛЕ 12 ГОДИНА…
Данас, 12 година након усвајања Закона и даље велики број општина у Србији још увек нема изграђена Прихватилишта, нема зоохигијенске службе а ни Програме мера. Локалне самуправе правдају се недостатком новца док у исто време издвајају милионске суме да би финансирале приватну зоохигијену Авенија МБ .Авенија МБ је на простору Србије постала синоним за злостављање животиња а уз чињеницу да има на десетине закључених Уговора са општинама она је и велики конзумент јавног новца.Тако је на пример сиромашна Сурдулица од 2014 до 2020 Авенији МБ платила 9.411.540 динара на име зоохигијенских услуга а да Авенији МБ нису одолеле ни оне општине у којима на власти није била Српска напредна странка потврђује Параћин који је Авенији од 2016 до 2020 за услуге из буџета исплатио 23.700.000 динара.
Са друге стране, у општинама које су испоштовале законске одредбе , зоохигијенске службе при ЈКП су све друго али не и хумани хватачи паса и мачака на улицама . Већина изграђених и регистрованих градских прихватилишта не испуњава услове који су одређени Правилником о условима које треба да испуњавају прихватилишта и пансиони , па је право питање на који су начин и којим чудом ти објекти уопште добили број у Регистру Управе ветерине. Градска прихватилишта троше немилосрдно јавни новац. Нека од њих су и прави логори за псе у којима и поред издвојених буџетских милиона пси умиру гладни, жедни, болесни ..
Последица деценијског ћутања Управе за ветерину и њеног благонаклоног гледања на незаконитости јесте свакодневно повећање популације напуштених паса на улицама Србије .Псима није место на улици. На улици они пате, бивају изложени најстравичнијим злостављањима, сакаћењима, тровањима, убијању.. Гладни су, болесни, препуштени..А решење постоји. Потребна је само воља да се до решења дође. Ова власт не жели да реши проблем напуштених паса. Ни она претходна то није желела. Решење нису овакве зоохигијене и прихватилишта у којима царују незаконитости и корупција и која служе да се што више новца извуче из буџета. Решење је у ангажовању државних органа и служби на примени и на контроли примене Закона који дефинишу област добробити јер цену њиховог нерада плаћамо сви – ми грађани својим новцем а пси својим животима .
Доста је било.
РАШЧАНИН МИРЈАНА
ЧЛАН ГО ДОСТА ЈЕ БИЛО
Коментариши