Priča o napuštenim životinjama u Srbiji nije priča o kucama i macama već je to priča o nezakonitostima, korupciji a na nivou države i o organizovanom kriminalu.
Situacija u oblasti dobrobiti napuštenih pasa i mačaka se konstantno pogoršava, broj životinja na ulici je sve veći a lokalne samouprave troše sve veće iznose novca na rešavanje ovog pitanja koje suštinski ne rešavaju.
Udruženja građana koja se bave zaštitom napuštenih životinja svakim danom iznose sve više dokaza u prilog tome da su nagomilani problemi u ovoj oblasti direktna posledica nerada Uprave za veterinu i ćutanja tužilaštva na mnogobrojne prijave ne samo za zlostavljanje životinja već i za krivična dela korupcije u oblasti dobrobiti.
Zakonom o dobrobiti životinja iz 2009 godine dat je rok lokalnim samoupravama da na svojoj teritoriji izgrade Prihvatilišta za napuštene životinje. Lokalne samouprave bile su dužne da izrade Programe kontrole i smanjenja njihove populacije kao i da organizuju zoohigijenske službe.
POSLE 12 GODINA…
Danas, 12 godina nakon usvajanja Zakona i dalje veliki broj opština u Srbiji još uvek nema izgrađena Prihvatilišta, nema zoohigijenske službe a ni Programe mera. Lokalne samuprave pravdaju se nedostatkom novca dok u isto vreme izdvajaju milionske sume da bi finansirale privatnu zoohigijenu Avenija MB .Avenija MB je na prostoru Srbije postala sinonim za zlostavljanje životinja a uz činjenicu da ima na desetine zaključenih Ugovora sa opštinama ona je i veliki konzument javnog novca.Tako je na primer siromašna Surdulica od 2014 do 2020 Aveniji MB platila 9.411.540 dinara na ime zoohigijenskih usluga a da Aveniji MB nisu odolele ni one opštine u kojima na vlasti nije bila Srpska napredna stranka potvrđuje Paraćin koji je Aveniji od 2016 do 2020 za usluge iz budžeta isplatio 23.700.000 dinara.
Sa druge strane, u opštinama koje su ispoštovale zakonske odredbe , zoohigijenske službe pri JKP su sve drugo ali ne i humani hvatači pasa i mačaka na ulicama . Većina izgrađenih i registrovanih gradskih prihvatilišta ne ispunjava uslove koji su određeni Pravilnikom o uslovima koje treba da ispunjavaju prihvatilišta i pansioni , pa je pravo pitanje na koji su način i kojim čudom ti objekti uopšte dobili broj u Registru Uprave veterine. Gradska prihvatilišta troše nemilosrdno javni novac. Neka od njih su i pravi logori za pse u kojima i pored izdvojenih budžetskih miliona psi umiru gladni, žedni, bolesni ..
Posledica decenijskog ćutanja Uprave za veterinu i njenog blagonaklonog gledanja na nezakonitosti jeste svakodnevno povećanje populacije napuštenih pasa na ulicama Srbije .Psima nije mesto na ulici. Na ulici oni pate, bivaju izloženi najstravičnijim zlostavljanjima, sakaćenjima, trovanjima, ubijanju.. Gladni su, bolesni, prepušteni..A rešenje postoji. Potrebna je samo volja da se do rešenja dođe. Ova vlast ne želi da reši problem napuštenih pasa. Ni ona prethodna to nije želela. Rešenje nisu ovakve zoohigijene i prihvatilišta u kojima caruju nezakonitosti i korupcija i koja služe da se što više novca izvuče iz budžeta. Rešenje je u angažovanju državnih organa i službi na primeni i na kontroli primene Zakona koji definišu oblast dobrobiti jer cenu njihovog nerada plaćamo svi – mi građani svojim novcem a psi svojim životima .
Dosta je bilo.
RAŠČANIN MIRJANA
ČLAN GO DOSTA JE BILO
Komentariši