Želimo vladu koja vodi odgovornu socijalnu politiku. Bez gladnih. Bez obespravljenih. Bez elementarno nepismenih i neobrazovanih. Sa univerzalnom zdravstvenom zaštitom. Sa prilikom za napredovanje na društvenoj lestvici. Bez obzira na etničko poreklo. Niko nije odgovoran za okolnosti u kojima se rodio – bez obzira na to da li se rodio u bogatoj ili siromašnoj porodici. Deca nisu kriva za ekonomsku snagu roditelja i zaslužuju jednaku priliku.
Školstvo plaćeno iz budžeta. Besplatno i kvalitetno osnovno i srednje obrazovanje za sve građane. Uključujući i knjige i ostale troškove. Osnovne i srednje škole moraju da pružaju kvalitetnu uslugu koja se postiže konkurencijom među školama. I besplatan prevoz za svu decu sa sela u veće škole. Da odrastu sa ostalom decom. I topli obrok. Sa druge strane visoko školstvo ne treba da bude besplatno, ali mora da bude svima dostupno. Studenti moraju da preuzmu odgovornost odluke da strudiraju i za ono šta studiraju. Visoko školstvo je podržano kroz stipendije školovanja, ali samo za one koji ne mogu sami da ga plaćaju. Ne želimo da podržavamo sadašnji sistem u kome čistačica iz Beograda i radnik iz Pirota porezima finansiraju besplatno školovanje dece hirurga iz Beograda.
Zdravstvo plaćeno iz budžeta. Besplatno zdravstvo za sve građane, bez obzira na status i zaposlenje. Za sve poljoprivrednike na primer. Overavanje zdravstvenih knjižica treba da ode u neslavnu istoriju. Da bi zdravstvena usluga bila kvalitetna, domovi zdravlja, bolnice i lekari ne mogu da budu oslobođeni odgodvornosti za svoje usluge, već moraju da brinu za svoje pacijente. Da bi to bilo moguće, građani moraju da imaju mogućnost da ”glasaju” o kvalitetu zdravstvenih usluga i promene lekara ako im ne odgovara. Porodični lekari moraju da budu izbor porodica, a domovi zdravlja, bolnice i lekari treba da se za svoje pacijente bore kvalietnom uslugom na tržištu zdravstvenih usluga. A pozitivnu sekeciju da vrše građani, pacijenti.
Socijalna pomoć za one kojima je neophodna. Ako želimo da društvo socijalno pomaže onima koji nemogu, mora da prestane da pomaže onima koji imaju. Ukinuti sadašnji sistem po kome socijalna pomoć stiže i onima kojima treba i onima kojima ne treba, a veliki broj ljudi ostaje bez nje, jer im nedostaje neki papir. Moramo da prekinemo da tolerišemo praksu po kojoj lošijestojeći građani subvencionišu boljestojeće, tj. praksu gde roditelji u džipovima dovode decu u subvencionisana obdaništa, bogati plaćaju subvencionisanu struju i gas, besplatno školuju svoju decu na fakultetima. Moramo uspostaviti kriterijume za minimum prihoda svake porodice. Socijalno ugrožene porodice se same prijavljuju pod krivičnom i materijalnom odgovornošću. Bezbolno prijavljivanje. Ali zato provere i kontrole se vrše slučajnim izborom. I kazne su rigorozne. Ne samo zatvorske već i novčane.
U Srbiji bi ta pomoć danas mogla da iznosi 15.000 dinara mesečno po porodici, plus 5.000 dinara za svakog dodatnog člana porodice. Porodice sa tri člana bi primale 25.000 dinara. Porodice sa četiri člana, bi primale 30.000 dinara. Danas na sistem socijalne zaštite trošimo 150 milijarde dinara godišnje. To bi bilo dovoljno za pola miliona porodica sa 1.500.000 građana po univerzalnom sistemu. Ovakav univerzalni sistem zaštite sa druge strane oslobađa ekonomiju od vođenja socijalne politike. Socijalnom politikom se bavi država, ne privreda.
Zagarantovane socijalne penzije za sve građane starije od 65 godine. Nije potrebno da penzionom fondu dokazujete kada ste radili, koliko, gde i kolika vam je bila zarada po godini staža. Ne morate da računate prosek najboljih deset godina. Nije važno da li ste uopšte radili. Potrebno je samo da pokažete ličnu kartu kojom dokazujete da ste navršili 65 godina. Država koja brine o svojim građanima garantuje minimalnu penziju bez ijedne godine radnog staža. Kao deo socijalnog sistema. Ovo predstavlja prvi stub penzionog sistema: penzije za sve plaćene iz budžeta. Sa druge strane, svi oni koji uplaćuju doprinose za penzije, bilo kroz drugi, bilo kroz treći stub privatnih penzionih fondova, će imati dodatne ekonomske penzije i to onolike koliko su novca odvojili. Sadašnji penzioni sistem je neodrživ na duži rok. On je u interesu isključivo zaposlenih na budžetu i zaposlenih u javnim preduzećima. Ako se ne reformiše, za dvadeset godina od penzija više niko neće moći da živi. Svaka reforma mora da pođe od toga da se stečena prava ne mogu menjati, što znači da reforma penzionog sistema ni na koji način neće uticati na sadašnje penzionere. Ona utiče na njihovu decu i unuke.
Da li možemo sve ovo da platimo? Naravno. Samo ne možemo i to da platimo i da imamo preko 15% viška zaposlenih u državnoj upravi, javnim preduzećima, školstvu, zdravstvu, da se davimo u nameštenim tenderima i korupciji, da imamo iskrivljen poreski sistem koji odgovara samo bogatim monopolistima, da arčimo novac poreskih obveznika na NIP-ove, subvencionisane kredite, subvencionisno zapošljavanje i ine perpetuum mobile projekte koji osim troška ništa ne stvaraju. Ne možemo da imamo parazite koji zloupotrebljavaju sistem, ni da imamo 20% invalidskih penzija od 1.700.000 penzionera. Tako naravno ne može.
Ovo nije izdrživo. Kada kažemo da je više od 15% višak zaposlenih u javnom sektoru, to ne znači da imamo toliko viška lekara. Ali u javnim preduzećima i administraciji imamo partijskih kadrova i više od toga. Višak od 15% u javnom sektoru nas godišnje košta preko 1 milijarde evra.
