Државна земља претворена у министарску дедовину

Након срамних измена Закона о пољопривредном земљишту којим је право првенства закупа државних њива на до 30 година резервисано за правна лица на нетранспарентан начин, Влада је летос донела, а онда само пар дана пред крај године и изменила и додатно коруптивно продубила, Уредбу којом се регулишу услови првенства дугорочног закупа државног пољопривредног земљишта. Новом уредбом извршена су фина подешавања у корист великих транзиционих добитника, а на штету породичних пољопривредних газдинстава.

Влада је право првенства закупа државне земље резервисала за правна лица која започињу нову или проширују постојећу делатност, уводе нове производе или битне промене у производном процесу. Није дефинисано шта се сматра битном, а шта небитном променом производног процеса. Није дефинисано ни шта се сматра новим производом. Да ли се производња друге сорте паприка сматра „новим производом“ или не?

Улагања у области унапређења генетског потенцијала у сточарству омогућавају право првенства закупа. Зашто баш то и зашто само то, када је сточарство у питању?
Прописано је и да се инвестиција не сме односити искључиво на улагање у изградњу система за наводњавање и одводњавање. Тиме су елиминисани сви ратари који би желели да прошире површине и вољни су да уложе у толико потребну опрему за наводњавање, јер им се то на мањим површинама не исплати.

Да ли Влада свесно сужава опсег могућих носилаца права првенства закупа, „нишанећи“ само пробране, привилеговане инвеститоре?

О давању земље одлучиваће петочлана комисија у чијем саставу ће бити три министра – пољопривреде, привреде и финансија.

Круг потенцијалних корисника права првенства дугорочног закупа додатно се сужава на крупне инвеститоре, опет на штету домаћих пољопривредних газдинстава, прописаном општим мерилима, према којима првенство закупа има инвеститор чија је инвестиција већа од 500.000 евра у три године и већа од 3.000 евра по хектару, од чега 500 еура по хектару мора ићи у прерађивачке капацитете, ако се ради о инвестицији у пољопривредно – прерађивачком сектору. Најмање 30% укупне инвестиције мора бити реализовано у првој години, улагање мора бити у нова основна средства и у производњу која није искључиво ратарска.

Новом верзијом уредбе великим инвеститорима је омогућено и да у посед уђу у наредних пет година. Гарантује им се и висина закупнине.

Закон прописује да се земља по праву првенства закупа не сме издати по цени нижој од просечне закупнине у локалној самоуправи. Ако просечна закупнина временом скочи, имаћемо незакониту ситуацију да се земља кроз дугорочне уговоре са гарантованом закупнином издаје испод законског минимума.

Нигде у Владиној уредби нема ниједног мерила којим би се рангирали показатељи о квалификованости, искуству и ранијем учешћу у реализацији сличних пројеката, па се наслућује како ће ове факторе оцењивати министри у комисији. Надаље се прописује шта све инвестициони план мора да садржи. Треба ли веровати да су наши министри свезнајући експерти који ће знати да детаљно анализирају и рангирају техничко – технолошка решења различитих пројеката, како би изабрали кога ће почастити првенством закупа државне земље на 30 година по фиксираној закупнини?

Баш као и премијер, и наша три министра се у све разумеју.

Комисија и три министра у њој процењиваће која инвестиција је више оправдана од друге, при чему нема апсолутно никаквих бројчано дефинисаних критеријума за један овако широк појам као што је „оцена оправданости“. Дискреционо одлучивање на основу нејасних и непознатих критеријума основа је корупције.

Посебна мерила којима ће се руководити министри у комисији су прича за себе. Нема критеријума колико у укупном скору вреди то што је неки инвеститор високо рангиран по референцама, али је на пример тек трећи по броју новоотворених радних места. Нема ни речи о томе шта ако инвестиција највеће вредности није рангирана високо по референцама и броју запослених. Питати како ће се рангирати инвестиције по врсти је излишно, јер нема правила којим би се прописало које врсте инвестиција су пожељније од других и како се инвестиције уопште разврставају. На домаће и иностране или на ратарство, воћарство и повртарство?

Посебну занимљивост представља вредновање доприноса инвестиције на побољшање конкурентности и на обезбеђивање стабилног дохотка и пословног окружења на домаћем тржишту. На који начин ће ико доказати да нека инвестиција више доприноси обезбеђивању стабилног дохотка на домаћем тржишту? А можда ће нас министри у комисији питати: „А на који начин ћете ви доказати да не доприноси?“

Баш у томе је штос. Овакви прописи намерно се доносе. У њима ништа није дефинисано. Све је мајсторски уопштено и произвољно, па министри могу да одлуче како хоће. Центар корупције стога и јесте у Влади Републике Србије.

Сваки законски или подзаконски акт који уском кругу људи на власти даје моћ да на нетранспарентан и нејасан начин одобравају неку погодност дубоко је коруптиван. Право првенства дугорочног закупа јесте погодност. Државна земља јесте јавно добро и до ње се тешко долази. Ова уредба је донета на штету домаћих пољопривредних газдинстава, којима ће се на дужи рок онемогућити приступ државној земљи.

Предстоје нам избори. Важно је грешку не поновити. Треба нам држава која ће помоћи породичним пољопривредним газдинствима да кроз повољне дугорочне кредите купе државну земљу и развију своје пословање, како би им и деца засновала породице на селу. Јер, земља је највреднија дедовина.

Владимир Ђурић
народни посланик “Доста је било” у Скупштини Србије

Прилог

Уредба Владе Србије са обележеним променама

Uredba - izmene i dopune sa tracked changes

Црвено превучено = обрисано
Црвено = ново убачено
Зелено = ту премештено са другог места
Зелено превучено = премештено на друго место